Ја сам од оних који немају обичај да вежу коња где им газда каже. Увек морам да разумем зашто баш тај коњ и како је изабрано дато место, а неопходно ми је и уверење у кредибилитет газде. Зато ових дана имам безброј питања. Почиње школа и ја је, можда по први пут, не видим као рутину, већ као непознаницу и неизвесност. Не знам како се понашати у поплави противречности, не разумем шта се од мене тражи и очекује, немам чаробно дугме да се уравнотежим у окружењу дисхармоничног хора коме су помешане партитуре, па не зна ни шта пева, ни ко му диригује.
Неко ће рећи: ти си професионалац, поштуј струку… Али моје професионално не подразумева колоне и регистраторе, већ четири разреда живих очију. Они желе да верују.
Како да будем стабилна полуга за своје ђаке када су темељи ослонца поткопани?
Да ли су васпитање, патриотизам и морал исто што су и пре били?
Имам ли још увек моћ да браним вредности које стварност демантује на највулгарнији начин?
Хоћу ли имати стрпљења да сагнем главу и ипак оћутим оно што не могу да браним?
Како да раздвојим савест од свести? Свест да су погрешне ствари у школи доведене до усијања и савест која ми не дозвољава да на то пристанем. Свест да ћу остати без посла ако имам савест.
Чиме да браним оправданост и неопходност садашњих школских програма, несувисло оптерећење својих ђака од којих се захтева седмочасовно седење над гомилама чињеница? Имам ли мапу која им објашњава куда стижу уз овакве напоре?
Ако ме питају чему служи моје знање, шта ћу им одговорити без горчине и сарказма коју оваква анализа и нужна ретроспектива може да произведе?
Постоји ли лек да ублажи мучнину од лицемерног жмурења пред проблемима које се покрива послушним климоглавом? Има ли благослова који може да се спусти на такво теме?
Како стати пред децу и понашати се као да се ништа не дешава кад деца препознају лаж, а родитељи знају истину и траже решење?
Захтева ли се од мене да будем глумац у водвиљској подели или ме друштво овластило за образовно-васпитни рад?
Колико ћу бити још способна да крадем смисао у времену безнађа?
Зашто се мени ставља на душу све, од тежине ранца до немања перспективе?
Како је могуће да се у школу нема поверења, али се инсистира да деца буду ту? Како су деца дата на чување и учење онима чији је сваки суд погрешан?
Зашто друштво критикује у школи све и ништа му не ваља, а мене проглашава издајником када се против истог буним, па ми каже: ако нећеш да радиш, има ко хоће?
Зашто мени прете, а све друге службе аболирају од одговорности? Зашто кажу: ако се буниш, нећемо слати децу у школу, а упадљиво ћуте на све облике нерада, неукости, на начети систем који се распада по шавовима.
Зашто се од мене тражи да радим из љубави, док остали раде за плату? Да радим из љубави, али да искључим срце, постанем ходајући парадокс, да будем без емоција за тренутак у коме живимо, за децу коју бију, за солидарност са колегама који остају без посла, за понижење које се излива из претњи надлежних… Захтева се једно срце за школу и једно за после часова. Једна уста за учионицу и једна за слободно време. И новчаник који се јавно пребројава, вечно оспорава, чију дебљину неко сажаљева, а већина исмева.
Са каквом ватром се игра друштво које своје учитеље не поштује, које се игра претњама и уценама, које им ставља повез преко очију и изводи их пред строј нахушканих јер нема одговор ни на једно од мојих питања? Зна ли друштво да се деца не смеју лагати? Чак ни кад су мала. Јер деца за истином трагају, то им је у крви, а кад је нађу, не одступају. Јер смо их успављивали уз бајке. Јер су у школи ипак нешто научили. Јер више цене слободу од нас. Јер је живот испред њих.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца











Е, ово су прави проблеми који муче сваког наставника који има савест. И ови проблеми се не решавају гашењем наставе, нити извођењем деце на улицу.
Просветни синдикати треба да се баве овим проблемима (јер то је њихов ЈЕДИНИ посао). а не променом власти (јер то није њихов посао). Они претходни су направили катастрофалну реформу школства, а ови садашњи баш ништа нису поправили. Шта нас брига ко је на власти? Нама требају решења. Што пре, то боље. Притисак на синдикате, па да ови врше притисак на министарство. Нема друге. Кад дође нови министар, опет исто.
Pogodili ste u centar. Ne vidim štrajk sa zahtevima za promenu plana i programa, sa zahtevima da direktore škola bira kolektiv, da odluke o zapošljavanju donosi školski odbor i savet roditelja bez mešanja direktora, da se svaki konkurs i predata dokumentacija objave javno na sajtu ministarstva. Da se poveća fond časova fizičke kulture, da se poveća fond za dodatnu i dopunsku nastavu i da se ista plati više od redovne. Da se dobijaju ozbiljni bonusi u prosveti ako vam deca učestvuju i pobeđuju na takmičenjima, da plata ide prema učinku a ne godinama staža, da se džabalebaroši izbace iz kolektiva umesto da se okreće glava (u toku sopstvenog školovanja takvih je i u osnovnoj i u srednjoj bilo sigurno 20%). Da se ne maltretiraju privremeno zaposleni i ljudi na zameni i da im se ne prekida ugovor na rapustima. Ništa od toga ne postoji u Vašim zahtevima a tražite podršku i razumevanje. Vi štrajkujete isključivo za plate a kad to dobijete onda bi da menjate vlast tako što uskratite deci školovanje. Prosto genijalno. Ja sam ubeđen da je korumpiranu političku elitu čija deca idu u privatne škole jako pogodilo što je sirotinja izgubila godinu. Pojedoše se svaki dan.
Ništa, draga koleginice, možete isto kao prošle godine da prepišete ocene sa polugodišta ( u ovom slučaju od prošle godine) i da „rešavate“ probleme opet na isti način. Daleko od toga da ne treba da se menja i vlast i sistem i plata i sve, ali razmaženi gimnazijski profesori su našli najbolji način da se bore- neradom. I gle čuda, navala za gimnazijama. Žao mi je da Vam saopštim ali zapravo ste i Vi krivi što je ovaj početak ovakav i što ste sve obesmislili. Zar niste bili ubeđeni u to da radite pravu stvar? Sad vam više i nije fazon da radite po planu i programu, pošto deca više nemaju blage veze ni sa čim, sad vam ostaje da radite sa onim što ste sami stvorili.
Ako smatrate da je vaš posao da deci predajete svoje političko opredeljenje i da ih navodite i terate na ulice da se bore za vas, onda vam nije mesto u školu. A ako hoćete da se borite za bolju budućnost prosvete, obrazovanja, dece, treba to da radite van svog radnog vremena. Deca imaju pravo da vremenom i sazrevanjem izgrade svoje političke stavove, na osnovu svog iskustva, a ne vašeg.U školi učite decu onome što vam je posao, učite ih da poštuju raznolikost, da vole svoju državu i svoj narod, da sila nije način za rešavanje problema, učite ih šta je demokratija…..
To je sve bilo do 90-tih pa vam nije valjalo…
Колегинице Биљана,
Свака Вам част!
Одлична анализа, опис осећања, опис (бе)смисла којим смо окружени, распада/расточавања позитивних вредности и свега што видимо.
Нажалост, у срцу свега је човек. Има разних људи. Неки гледају само свој (уски) интерес, не разумејући да штете и себи и другима, док други гледају општи интерес, па и на уштрб свог материјалног стања, комфора или чега другог, ако то прави здравије и праведније друштво (ово је груба подела). Раздуховљење, тј. материјализам, је оно зло које се много деценија подржавало јавно или тајно, на микро или макро плану, услед чега смо дошли до стања које сте описали.
Још једном
БРАВО!
što se mučite da radite iz ljubavi, napustite pa radite i vi za platu
1. Ко ће да ради? Нема стручних на располагању.
2. Ко ће у просвету? Готово нико.
3. Просвета је много више од „механике“. А кад покуша да се своди на механику (са много опречних захтева, без многих квалитативних суштина и без безбедности из више разлога за све актере) онда настаје пакао…где смо сад.
4. Ок, отићи ћемо – и шта онда…ово раде само ентузијасти (добро, нађе се неки кривинар и џабалебарош)… неће бити школа…
Ala ste ga sročili! Hvala i svaka čast!
Poštovana koleginice, svaki Vaš tekst je pogodak u centar naših problema, ali i želja da slobodno, punog srca radimo svoj posao. Nažalost, Ministarstvo je i dalje „gluvo i slepo“ za ovakva Vaša pitanja koja muče nas prosvetne radnike (to znamo mi koji smo dugo godina u prosveti).
Ponadala sam se da će se ove godine nešto rešiti, zahvaljujući divnim i hrabrim studentima…ali, nažalost, u istom beznađu u ponedeljak dobijam novu generaciju malih đaka. Neka nam Bog pomogne!
Sve pada u vodu kad napisete a necete, da ste u prosvetu primljeni preko veze jer ne moze drugacije.
Све сте лепо описали.
Могу да Вам опонирају само они који не разумеју или су злонамерни. Свака част!
Meni nije jasno uopste cemu sluze ovi tekstovi, stvarno, ma koliko bili istiniti. Razumete li da moze biti samo gore, ne bolje, a da ce skole raditi. Ne moze ovakvim tekstom nista da se promeni. Jednostavno ne moze, zato se narod i ne trudi toliko, jadan, zna da NE MOZE.
Sto se dece tice, pogotovo osnovaca, nikad nije bilo da se oni uvlace u politiku, a uvukli ste ih svi, a pre svega roditelji. Sasvim je normalno da onda ti isti roditelji ocekuju da im deca dobiju visoke ocene bez znanja, jer, ne podrzavaju vas zbog vas samih, vec zbog svoje dece…jedno pricaju kad su sa vama, nastavnicima, a drugo medjusobno.
Drzava je unistila prosvetu da bi lakse vladala.Zlatno oravilo unisti inteligenciju pa radi sta hoces Ali ne lezi vraze vratilo im se kao bumerang.Imamo haos u drzavi vec 9 meseci ni naznake da se zavede red .Trazili ste gledajte za bolje i niste.
Ko sve danas radi u skoli, pobogu…kakav glup tekst.
Posao nastavnika je da predaje prema planu i programu…i vaspitava decu u potrebnim situcijama…sta se sme, a sta ne sme raditi u skoli prema ucenicima i nastavnicima. Roditelji su svakako glavni vaspitaci svoje dece.
A to za koju ste politicku opciju i da se bavite politikom na casu…kroz tzv. komentarisanje drustvene krize je sramno za svakog nastavnika. Politikom… politickim i drustvenim promenama mozete da se bavite posle skole.
Не вреди вам објашњавати. Оптерећени сте политиком и борбом против “ система који се распада по шавовима“. Ваше је да предајете, по плану и програму и да то квалитетно радите. Подразумева се да не кршите законе и да не ограничавате другима Уставна и људска права. Ваше лично политичко мишљење остављам Вама и то после радног времена. А то што се питате Зашто вам кажу .. то је зато што не мисле људи као ви . И то већина не мисли. Радите посао, поштујте законе и туђа права,остало како желите. Кад то схватите биће вам боље.
koliko dece je umrlo? sto o tome ne pisete?