220 година од рођења и 170 година од смрти великог српског писца и интелектуалца
Јован Стерија Поповић (1806–1856) представља централну фигуру српске културе XIX века, чији значај превазилази оквир једноставног историјског прегледа. Име овог писца најчешће је повезивано са оснивањем српске драме и непревазиђеним достигнућима у комедији, али Стеријина улога у образовању, педагошком раду и институционалном обликовању културног живота Србије додатно ће учврстити његов статус једног од највећих интелектуалаца тог времена.
Као начелник Министарства просвете, Стерија је системски уређивао српско школство, увео гимнастику у наставу, покренуо иницијативу за оснивање Народне библиотеке, Народног музеја и Академије наука, као и за доношење првог закона о заштити културних споменика. Пишчева педагошка осећајност далеко је од апстрактне: он је на образовање гледао као на инструмент формирања свесних и рационалних грађана, способних да критички сагледају себе и друштво. Тај истоветан рационални приступ преноси и у свој књижевни рад, где комедија постаје средство образовања, али и огледало људских нарави и друштвених механизама.
Почеци књижевног стварања
Стерија је започео свој књижевни рад стиховима и романтичним драматизацијама народних песама, које су биле у складу са родољубивом потребом тадашњег времена. Касније ствара нешто боље историјске драме, заправо трагедије, попут „Смрти Стефана Дечанског“, „Владислава“, „Лахана“ и „Скендербега“, које су задовољавале естетску и моралну потребу публике, али уметничка вредност остаје ограничена – реторика и усиљеност често надмашују животну истину. Тек у комедији Стерија даје пуну меру свог књижевног и интелектуалног талента.
Комедиограф
Комедије попут „Лаже и паралаже“, „Тврдице“ (Кир Јање), „Покондирене тикве“, „Женидбе и удадбе“, „Родољубаца“ и „Београда некад и сад“ – представљају врхунско остварење српске комедије карактера и нарави. Стерија у њима слика људске карактере са изузетном прецизношћу, оштроумно приказујући слабости, манипулације, лицемерје и лажно родољубље. Иако су неки садржајни, композициони и комични елементи под утицајем Молијера, Стерија не копира – он трансформише класичне узоре у контекст српског друштва и користи их као инструмент за критичко осветљавање људских појава. У том смислу, сатирична техника је у исто време и књижевна и социолошка, јер проницљиво приказује друштвене интеракције и међусобне конфликте, као и универзалне људске особине и моралне карактеристике које остају препознатљиве до данас.
Социолошка анализа друштвених појава
Стеријина вештина, дакле, превазилази карикатуру и поучност, схваћену у дидактичном смислу. Он користи комедију као метод за систематско и аналитичко сликање типова и друштвених слојева: лик је увек у вези са својим окружењем, а радња са друштвеним механизмима. Тако на пример „Родољупци“ кроз ликове и радњу иронично приказују злоупотребу патриотизма за личну корист, а „Покондирена тиква“ кроз преувеличане, карикатуралне карактере осветљава социјалне амбиције и потребу да се буде „неко“ у друштву које статус и етикету цени више од суштинских људских вредности и квалитета. Таква слика људске природе, која комбинује комичну сцену са психолошком прецизношћу, чини ове комедије и даље актуелним, у времену када социјално раслојавање, интересни мотиви и лицемерје настављају да обликују људске односе.
Стеријин педагошки приступ у комедији огледа се и у структури и методи: он води радњу према логичним, рационалним последицама карактера, користи дијалог као инструмент учења и моралне критике, а сатирична карактеризација за публику делује и као „пракса опсервације“. Његов „разумевајући“, рационалан и трезвен приступ животу и људској природи отвара могућност да комедија функционише као образовни инструмент, али и као трајни социолошки и психолошки документ.
Писац за сва времена
Осим драмских остварења, Стерија је оставио и „Роман без романа“, први антироман у српској књижевности, у којем пародира псеудоисторијске романе и целокупну књижевну културу свог времена. Увођењем дигресија, дијалога, ауторских коментара, Стерија разара романескну форму. Ово дело показује способност да интелектуално и критички осветли литерарне праксе, не ограничавајући се на један жанр, већ стварајући мултидимензионалан приступ анализи људских и књижевних појава.
Књижевна и просветна делатност чине Стерију Поповића универзалним писцем и мислиоцем. Комедије су средство образовања и огледало за проучавање друштва, људске природе и моралних механизама, а педагошки и рационалан приступ стварању показује како интелектуална дисциплина и уметнички таленат могу заједно да обликују трајно дело. Та истанчана сатирична способност и данас омогућава читање људских и друштвених појава кроз призму универзалности и актуелности, што га чини писцем чије комедије престају да буду само литерарни документи свог времена, и постају трајни, вечити коментари људске природе.
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора