Назвали су је Ружица. И то име је остало само на папиру. Свакодневно је било Ружа. Тако је текао њен живот. Из бајке у стварност, из деминутива у обичност.
Родитеља се сећа као контролора са упитним лицима. Најчешће у ходнику. Долазе и одлазе. Успут говоре шта треба. Једино је баба увек ту, по свим собама, у свако доба. Прича нешто. Док кува, распрема, надвикује се са усисивачем, тихо отвара врата и носи јабуку на тањирићу, гледа серију, претреса новчаник. Али, кад се дан стиша, она вади стару гимназијску читанку, Ружица јој стави главу у крило и почиње…Нема везе шта се чита јер су по тој књизи прошле већ сто пута, нема везе ни то што баба чита у почетку споро, а онда све брже, битан је само ток речи и уздах на неким местима, заједничко ћутање када се дође до краја и поглед кроз прозор. Тако је разумела да се свака прича слуша стомаком.
Увече, Ружица легне у свој кревет, баба угаси светло, чује се распремање, шапат молитве, шкрипање душека и уштиркане постељине, па опет почиње прича. Некад је то само договор за сутра, некад сећање, некад веровања у виле које по целу ноћ јашу и коњима уплићу гриву, понекад прекор, а онда се глас полако гаси и тишина пада по њима као паперје из јастука. Тако је знала да је свака прича свилена постава испод грубог сукна.
Баба је једног дана отишла потпуно спокојно као да ће се за два сата вратити и Ружица је упала у тврду свакодневицу где се сударала са обавезама и захтевима, али заклона није било. Посртала је и гулила се на простим реченицама, сувим изразима, све је било сиво, тако обично, тако реално, танко жилетом засечено, не види се, али боли и неће да зарасте. Морала је да се сакрије. Узела је стару свеску и почела да пише, прво неке обичне ствари, шта је радила или видела, а онда снажно кренула увис. И што су дани били обичнији, њене приче су биле смелије, пепео је разблажила бојама, поноћ галопом у белим хаљинама, хладноћу таласима из напуштене пећине. Тако су приче постале њене чарапе.
Све ово није могло проћи без последица. Са главом у облацима, Ружица је изгледала као и свака девојчица њеног узраста, заборављала је, расејаност је постала уобичајена. Мама је била очајна, њена организованост и живот по списку нису могли да поднесу оволику опуштеност:
– Па ти, просто, све радиш у инат! Све мени у инат! Нити чујеш, нити видиш, као да те нема. Себична, само на себе мислиш.
Ружицу, наравно, гризе савест. Обећа да ће све бити боље, али кад се дан напуни, она једноставно нестане. Покупи се у себе, узме оловку, загледа се кроз прозор и почне. Тако се за њену тајну сазнало. Мама је прочитала свеску, спустила је равнодушно поред себе и рекла:
– Будалаштине. Девојчице твојих година пишу дневник.
Мама је радила у рачуноводству. Њен свет је био ишпартани дан са колонама које се морају сложити и усправно и водоравно. Тако је Ружица схватила да приче нису за свакога. Мораш их крити да се не исфлекају.
Живот је текао, Ружица се удала и ушла у рутину, али јој она није падала тешко. Чим је нешто досадно, чим се завеса спусти и сакрије светлост, она побегне у себе, пусти се кроз неке заплете, комбинује почетак и крај, бруси дијалоге, чека идеју за завршни ефекат. Некад записује, некад не, јер су приче биле њена илегална делатност, њен тајни џеп у коме може бити потпуно своја и цела. Само су деца добијала делиће тих садржаја. Кад се увече склупчају поред, она се опусти у самоћи, говори тихо и покрива их сликама. Ту се осећала сигурно. Деца знају колико су приче поверљиве.
Мужу није говорила ништа. За њега је сваки посао морао бити исплатив. Он не би веровао како се вишак мора одлити, не би разумео зашто се мора побећи, не на тај начин. У његовом свету за то су постојали спорт, смех и пријатељи. Самоћа је пораз духа и тела, тишина је патња, снови бескорисни. Зато је Ружица све чешће своје приче видела као ману, трудила се да оправда очекивања, нестајала само кад пригусти, јер…приче су сиромашне када их гледаш само споља.
А онда се једног дана разболела. Ништа опасно. Мало страха и јурњаве, пар дана болничке припреме и рутинска операција. Будила се из анестезије дуго и мучно, пекло ју је бело светло, пиштали апарати. Тонула је и долазила себи читав дан, бол се ширио и јењавао, а казаљке сата на супротном зиду као да се нису ни померале. Поред ње, на високом кревету, лежала је девојчица. Без одела, у пелени, опуштеног тела, мирна, прикачена на сто цевчица и лампица, гледала је равно пред себе или у плафон. Повремено је долазила сестра, прегледала мониторе, шприцала у окачене кесе, покушала да пита девојчицу нешто, али одговора није било. Окренула би главу.
Ружицу је било срамота од сопственог бола поред овог детета. Једва се окренула на бок и скупила храброст:
– Хеј!
Девојчица се окренула.
– Како се зовеш?
– Ива.
– Колико имаш година?
– Седам.
– Идеш у школу?
– Идем. И сад ћеш да ме питаш волим ли школу… како ми се зове учитељица…
– Па шта?
– Нећу да причам. То ме сви питају.
– Шта онда да те питам?
– Ништа.
– Колико си овде?
– Два дана.
– Зашто нећеш да причаш са сестром?
– Зато што не даје мами да дође.
– Мама не сме овде да уђе. Мораш да разумеш.
Ива окреће главу на другу страну. Низ образ јој сасвим тихо клизи суза као да је неко кануо.
– Хеј!
– Молим?
– А што причаш са мном?
– Зато што си и ти болесна.
– Хоћеш да ти причам причу?
Ива поново окреће главу на другу страну, али Ружица почиње. Полако, отежући речи, застајући у чекању да се поглед врати, први пут сасвим сигурна да се то мора десити, први пут без страха јер говори јавно. И заиста, мало тело се крави, очи се широм отварају, лежи мирно и само дахом показује да причу прати. Тако су остале све док сан није дошао по своје.
Сутрадан Ружицу буди ужурбана лупа корака и гужвање белих мантила. Ива је већ будна и непромењена. Послују око њих са хладном рутином, сваки разговор је немогућ и изгледа како се оно од синоћ никада није ни десило. Ружицу подижу, стављају у колица и возе напоље. Одлази на обично одељење. Срећна је, скоро весела, маше Иви, али одговора нема. Само тупи поглед.
Предвече, у собу улази сестра:
– Ружо, да ли бисте могли да одете до интензивне? Сада су звали од горе. Ако не можете сами, испратићу Вас.
Уплашена и несигурна, тражи папуче, огрће се и жури. Све је боли, али хода. Држи се за зид да ухвати правац, лифт се тресе и жмирка, а њој се по глави ковитлају облаци слутњи. Звони. Чека пред непрозирним вратима. Појављује се сестра:
– Ива вас тражи. Не можемо да је смиримо. Обуците овај мантил, ставите маску, обујте каљаче. Тако. Идемо!
Улазе у собу белог светла и Ружица више ништа не осећа. Види Иву, опружену, са згрченим ручицама, влажног лица од плача без грцања, затворених очију. Седа поред ње, мази је по глави, по длановима, опушта јој прст по прст и ћути.
– Иво, погледај ме. Шта хоћеш?
– Причај ми – кажу сува уста…једва…сасвим тихо…као кад неко тражи кап воде после велике жеђи.
И Ружица прича. Једно, па друго, озбиљно, па смешно, онда се пусти у фантазију неких далеких светова и давних живота, па се врати на ходнике и мониторе који откуцавају около, али више нису ни велики, ни опасни, већ се претварају у одломке који нестају и пролазе. Није чекала да Ива заспи. Кренула је раније не желећи да дете после изненадног буђења схвати како је остављено. Обећала је да ће доћи и сутра и сваког дана. На леђима је осетила поглед неверице јер Ива још увек није знала да приче никада не престају када се посеју на правом месту.
Тако је и било. Мали ритуал се понављао све до изласка. А онда, код куће, Ружица није никада поменула ни Иву, ни ове догађаје. Знала је да се то не може испричати јер нико неће разумети да је био потребан цео један живот као припрема за ових неколико дана. Њене приче су настајале и плеле се у тегли, тајне и заштићене. Поклопац је могао скинути само онај коме се живот у исту такву теглу затворио. Тако су приче продисале. Слобода је укинула границе. Нестало је страха. Кочнице су отпале у налету радости. Тако је Ружица схватила да је пут прича тежак јер је прича нит која се пара из прастарог ткања. Узима је онај ко зна, плете онај коме је потребна, носи је одабрани, брани свако ко је упознао свет иза сопствених очију.
Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика из Шапца
