Министар Станковић је прошле недеље изјавио да је „образовање услуга која се продаје на тржишту“. Овом приликом желим да га информишем о проблематици образовања које се продаје на тржишту у Србији.
У свету образовања постоје две врсте образованих институција: државне и приватне. Постоји и трећа додуше, а то су неакредитоване, већином институције које немају ни физичке кампусе, оне које нуди онлајн образовање, или предавања по конгресним центрима, хотелима и слично, такозване продавнице диплома (на енглеском diploma mills). Разлика између приватних и државних је очигледна: држвне је основала држава, а приватне су основане од стране приватних лица или већих групација. Приватне се дале деље на не-за-профит и за-профит институције. Е у овом грму лежи зец, што се проблема у Србији тиче. У Србији ниједан једини приватни универзитет или школа не функционише по не-за-профит принципу, а то као последица има репутацију и квалитет образовања. Не-за-профит институције једноставно нису истог ранга као за-профит глобално говорећи, не само у Србији. Ево зашто.
Власништво и сврха
Не-за-профит образовне институције имају јавну сврху, постоје ради образовања, да би помогле младима и људима да успеју, да допринесу развоју науке. Разлика између ових и држваних у погледу власништва је само та да приватне не оснива држава. Приватне не-за-профит немају приватног власника него су јавне институције.
За-профит институције су у власништву приватног лица, или компанија са приватним капиталом или оних које се јавно тргују на берзи. Често послују као гране већих корпорација. Једноставно речено оне су фирме које продају услугу образовања. Нема разлике између било које приватне фирме и за-профит институције што се сврхе постојања тиче. Фабрика аутомобила продаје аутомобиле, авионска компанија продаје услугу авио превоза, а за-профит образовна институтиција продаје услугу образовања. Све ове имају за циља исто и само једно: да зараде што више и да тај профит поделе власницима-оснивачима.
За-профит институције су настале као одговор на потребу да се за тржиште образују одређени профили радника, или он што бисмо ми звали занатске школе. Постепено су почели да нуде више и више програма и рађали су се и универзитети.
Данас се већина за-профит образовних институција налази на нивоу универзитета, иако их има и у основном и средњем образовању. У Француској држава има уговоре са приватним не-за-профит школама и држава је та која плаћа наставнике који раде у њима. Ово су школе религизног типа, повезане са неком црквом. Постоје и за-профит школе, већином оне међународне. У Мађарској је исто тако већина основних и средњих школа не-за-профит и Министарство их финансира до одређене мере (мање него државне). У Америци велика већина основних и средњих приватних школа функционишу по не-за-профит принципу. Постоје државе у САД које имају програме ваучера које породице могу користити код уписа у приватну школу, а што им смањује цену школарине. Постоје и земље као Енглеска, која је забранила за-профит основе и средње школе.
Управљање
Не-за-профит институцијама управља Управни одбор. Он је ту да надгледа да оне одговорно троше паре и да се инвестирају у образовне процесе, да се институција придржава своје мисије постојања (која увек има неки социјални контекст, а никада профит). Оно што зараде не смеју да деле као профит (бонуси, или финансијске стимулације оснивачима) него морају да врате назад и инвестирају у образовну институцију. То се ради преко развоја нових студијских програма, куповине нове опреме, градње нових учионица, лабораторија, реновирања постојећих, али и повећања плата запосленима, све у циљу побољшања образовних услова.
За-профит образовне институције имају власнике, директоре који воде главну приватну фирму под чијом је најчешће и универзитет. Управни одбор ако постоји, постоји на нивоу главне компаније и ради у инстересу акционара, а свима њима је циљ профит, профит и увек профит. Они оно што зараде користе да би поделили међу собом, кроз бонусе и друге финансијке подстицаје власницима и акционарима.
Финансирање
Не-за-профит инстутуције у свету добијају (осим школарине од ђака) и новац од државе за истрашивачке пројекте јер се баве и научно-истрживачким радом. Ово би се могло звати инвестирањем од стране државе. На Америчким универзитетима и у неким Европским државама, студентима на овим институцијама су одобрени студентске кредити којима они плаћају студије, те се и ово сматра врстомм финансирања од стране државе. Ове институције исто тако имају задужбине јер постоји култура донација што од приватних лица, што од бивших студената.
За профит институције се фундирају кроз школарине (које су веће него школарине на не-за-профит институциама), а могу и саме да се задуже као и друге фирме код банака. У САД једине државне паре које ове институције добију су кроз кредите одобрене студентима. Истраживање на за-профит институцијама је веома лимитирано, јер оне углавном немају докторске студије.
Студијски програми
Већина за-профит инстутиција у Европи и у Америци нуди образовање у сфери бизниса, менаџмента, хотелијерства и сличног, значи струковног образовања. У Америци постоје и оне за образовање здравствених радника (не доктора). Могућност студирања права у Америци постоји само на једној за-профит институцији (а било их је много више).
Не-за-профит инстутицује нуде много већи број студијских програма који нису само струковне природе, него и академске. Оне се фокусирају на истраживање и доприносе науци и друштву кроз докторске студије.
Упис и Дипломирање
Не-за-профит универзитети имају далеко строже критеријуме за упис од оних за-профит. Исто тако, веровали или, али у САД стопа дипломирања на за-профит универзитетима је далеко мања од државних и не-за-профит приватних. Према Националном Центру за Образовну Статистуку у Америци, 68% студената заврши студије за 6 година на приватним не-за-профит универзитетима, док на за-профит то уради само 29%.
Репутација
Генерално говорећи нигде на свету за-профит приватне институције не уживају поштовање као не-за-профит. Ове институтције се не сматрају нигде квалитетним, иако су неке препознате као добре за обучавање кадра у одређеним секторима као ИТ, здравство или угоститељство. Да би образовна институција имала добру репутацију, па и имала шансу да буде на листи топ институција, и сматрала се заиста образовном установом, мора да функционише по принципу не-за-профит, значи да има управни одбор који надгледа одговорно и сврсисходно трошење пара.
Ранг листа топ светских универзитета (без обзира на то чија је то листа) укључује само државне и приватне не-за-профит институције. Не постоји рангиарање за-профит универзитета. То значи да су приватне инстутиције као што су на пример Амерички Стандфорд, Харвард, Принстон, итд., италијански Бокони, или некада лоциран у Будимпешти, а сада у Бечу Централни Европски Универзитет сви до једног не-за-профит унституције. Оксфорд, Кембриџ и Сорбона су државни.
Приватно образовање у Србији
Ниједна приватна образовна институција у Србији не функционише по не-за-профит принципу, што значи да су оне само фирме које продају услуге образовања. Већина је основана од стране једне или пар особа. Неке средње школе су део великих корпоративних фирми са базама у иностранству. Додатно, иако нисам нашла званичну статистику дипломирања на приватним универзитетима у Србији, верујем да је однос стопе дипломарања обрнут у односу на Америку. Чак, код нас су познате ситуације где се на приватним инстутуцијама тако лако и брзо добијају дипломе, да оне више личе на оне продавнице диплома (или би код нас рекли магле). Улагати у приватне за-профит институције је на нивоу улагања у неку приватну фирму. Живела сам у четири земље, радила за министарство просвете западне земље, видела како се води одговорна образовна политика и образовни систем. Нигде и никада нисам чула да нека власт каже да жели улагати у приватне за-профит институције као што је о томе било речи прошле године у Србији.
Тако да, господине Станковићу, квалитетно образовање није услуга које се продаје за профит. Оно се нуди некад безплатно, а некад за одређену финансијку накнаду од стране образовних институција којима су образовање и доприноси науци циљ, а не од стране фирми да би власници попунили своје џепове.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и проф. енглеског језика
