Ministar Stanković je prošle nedelje izjavio da je „obrazovanje usluga koja se prodaje na tržištu“. Ovom prilikom želim da ga informišem o problematici obrazovanja koje se prodaje na tržištu u Srbiji.
U svetu obrazovanja postoje dve vrste obrazovanih institucija: državne i privatne. Postoji i treća doduše, a to su neakreditovane, većinom institucije koje nemaju ni fizičke kampuse, one koje nudi onlajn obrazovanje, ili predavanja po kongresnim centrima, hotelima i slično, takozvane prodavnice diploma (na engleskom diploma mills). Razlika između privatnih i državnih je očigledna: držvne je osnovala država, a privatne su osnovane od strane privatnih lica ili većih grupacija. Privatne se dale delje na ne-za-profit i za-profit institucije. E u ovom grmu leži zec, što se problema u Srbiji tiče. U Srbiji nijedan jedini privatni univerzitet ili škola ne funkcioniše po ne-za-profit principu, a to kao posledica ima reputaciju i kvalitet obrazovanja. Ne-za-profit institucije jednostavno nisu istog ranga kao za-profit globalno govoreći, ne samo u Srbiji. Evo zašto.
Vlasništvo i svrha
Ne-za-profit obrazovne institucije imaju javnu svrhu, postoje radi obrazovanja, da bi pomogle mladima i ljudima da uspeju, da doprinesu razvoju nauke. Razlika između ovih i držvanih u pogledu vlasništva je samo ta da privatne ne osniva država. Privatne ne-za-profit nemaju privatnog vlasnika nego su javne institucije.
Za-profit institucije su u vlasništvu privatnog lica, ili kompanija sa privatnim kapitalom ili onih koje se javno trguju na berzi. Često posluju kao grane većih korporacija. Jednostavno rečeno one su firme koje prodaju uslugu obrazovanja. Nema razlike između bilo koje privatne firme i za-profit institucije što se svrhe postojanja tiče. Fabrika automobila prodaje automobile, avionska kompanija prodaje uslugu avio prevoza, a za-profit obrazovna instituticija prodaje uslugu obrazovanja. Sve ove imaju za cilja isto i samo jedno: da zarade što više i da taj profit podele vlasnicima-osnivačima.
Za-profit institucije su nastale kao odgovor na potrebu da se za tržište obrazuju određeni profili radnika, ili on što bismo mi zvali zanatske škole. Postepeno su počeli da nude više i više programa i rađali su se i univerziteti.
Danas se većina za-profit obrazovnih institucija nalazi na nivou univerziteta, iako ih ima i u osnovnom i srednjem obrazovanju. U Francuskoj država ima ugovore sa privatnim ne-za-profit školama i država je ta koja plaća nastavnike koji rade u njima. Ovo su škole religiznog tipa, povezane sa nekom crkvom. Postoje i za-profit škole, većinom one međunarodne. U Mađarskoj je isto tako većina osnovnih i srednjih škola ne-za-profit i Ministarstvo ih finansira do određene mere (manje nego državne). U Americi velika većina osnovnih i srednjih privatnih škola funkcionišu po ne-za-profit principu. Postoje države u SAD koje imaju programe vaučera koje porodice mogu koristiti kod upisa u privatnu školu, a što im smanjuje cenu školarine. Postoje i zemlje kao Engleska, koja je zabranila za-profit osnove i srednje škole.
Upravljanje
Ne-za-profit institucijama upravlja Upravni odbor. On je tu da nadgleda da one odgovorno troše pare i da se investiraju u obrazovne procese, da se institucija pridržava svoje misije postojanja (koja uvek ima neki socijalni kontekst, a nikada profit). Ono što zarade ne smeju da dele kao profit (bonusi, ili finansijske stimulacije osnivačima) nego moraju da vrate nazad i investiraju u obrazovnu instituciju. To se radi preko razvoja novih studijskih programa, kupovine nove opreme, gradnje novih učionica, laboratorija, renoviranja postojećih, ali i povećanja plata zaposlenima, sve u cilju poboljšanja obrazovnih uslova.
Za-profit obrazovne institucije imaju vlasnike, direktore koji vode glavnu privatnu firmu pod čijom je najčešće i univerzitet. Upravni odbor ako postoji, postoji na nivou glavne kompanije i radi u insteresu akcionara, a svima njima je cilj profit, profit i uvek profit. Oni ono što zarade koriste da bi podelili među sobom, kroz bonuse i druge finansijke podsticaje vlasnicima i akcionarima.
Finansiranje
Ne-za-profit instutucije u svetu dobijaju (osim školarine od đaka) i novac od države za istrašivačke projekte jer se bave i naučno-istrživačkim radom. Ovo bi se moglo zvati investiranjem od strane države. Na Američkim univerzitetima i u nekim Evropskim državama, studentima na ovim institucijama su odobreni studentske krediti kojima oni plaćaju studije, te se i ovo smatra vrstomm finansiranja od strane države. Ove institucije isto tako imaju zadužbine jer postoji kultura donacija što od privatnih lica, što od bivših studenata.
Za profit institucije se fundiraju kroz školarine (koje su veće nego školarine na ne-za-profit instituciama), a mogu i same da se zaduže kao i druge firme kod banaka. U SAD jedine državne pare koje ove institucije dobiju su kroz kredite odobrene studentima. Istraživanje na za-profit institucijama je veoma limitirano, jer one uglavnom nemaju doktorske studije.
Studijski programi
Većina za-profit instuticija u Evropi i u Americi nudi obrazovanje u sferi biznisa, menadžmenta, hotelijerstva i sličnog, znači strukovnog obrazovanja. U Americi postoje i one za obrazovanje zdravstvenih radnika (ne doktora). Mogućnost studiranja prava u Americi postoji samo na jednoj za-profit instituciji (a bilo ih je mnogo više).
Ne-za-profit instuticuje nude mnogo veći broj studijskih programa koji nisu samo strukovne prirode, nego i akademske. One se fokusiraju na istraživanje i doprinose nauci i društvu kroz doktorske studije.
Upis i Diplomiranje
Ne-za-profit univerziteti imaju daleko strože kriterijume za upis od onih za-profit. Isto tako, verovali ili, ali u SAD stopa diplomiranja na za-profit univerzitetima je daleko manja od državnih i ne-za-profit privatnih. Prema Nacionalnom Centru za Obrazovnu Statistuku u Americi, 68% studenata završi studije za 6 godina na privatnim ne-za-profit univerzitetima, dok na za-profit to uradi samo 29%.
Reputacija
Generalno govoreći nigde na svetu za-profit privatne institucije ne uživaju poštovanje kao ne-za-profit. Ove institutcije se ne smatraju nigde kvalitetnim, iako su neke prepoznate kao dobre za obučavanje kadra u određenim sektorima kao IT, zdravstvo ili ugostiteljstvo. Da bi obrazovna institucija imala dobru reputaciju, pa i imala šansu da bude na listi top institucija, i smatrala se zaista obrazovnom ustanovom, mora da funkcioniše po principu ne-za-profit, znači da ima upravni odbor koji nadgleda odgovorno i svrsishodno trošenje para.
Rang lista top svetskih univerziteta (bez obzira na to čija je to lista) uključuje samo državne i privatne ne-za-profit institucije. Ne postoji rangiaranje za-profit univerziteta. To znači da su privatne instuticije kao što su na primer Američki Standford, Harvard, Prinston, itd., italijanski Bokoni, ili nekada lociran u Budimpešti, a sada u Beču Centralni Evropski Univerzitet svi do jednog ne-za-profit unstitucije. Oksford, Kembridž i Sorbona su državni.
Privatno obrazovanje u Srbiji
Nijedna privatna obrazovna institucija u Srbiji ne funkcioniše po ne-za-profit principu, što znači da su one samo firme koje prodaju usluge obrazovanja. Većina je osnovana od strane jedne ili par osoba. Neke srednje škole su deo velikih korporativnih firmi sa bazama u inostranstvu. Dodatno, iako nisam našla zvaničnu statistiku diplomiranja na privatnim univerzitetima u Srbiji, verujem da je odnos stope diplomaranja obrnut u odnosu na Ameriku. Čak, kod nas su poznate situacije gde se na privatnim instutucijama tako lako i brzo dobijaju diplome, da one više liče na one prodavnice diploma (ili bi kod nas rekli magle). Ulagati u privatne za-profit institucije je na nivou ulaganja u neku privatnu firmu. Živela sam u četiri zemlje, radila za ministarstvo prosvete zapadne zemlje, videla kako se vodi odgovorna obrazovna politika i obrazovni sistem. Nigde i nikada nisam čula da neka vlast kaže da želi ulagati u privatne za-profit institucije kao što je o tome bilo reči prošle godine u Srbiji.
Tako da, gospodine Stankoviću, kvalitetno obrazovanje nije usluga koje se prodaje za profit. Ono se nudi nekad bezplatno, a nekad za određenu finansijku naknadu od strane obrazovnih institucija kojima su obrazovanje i doprinosi nauci cilj, a ne od strane firmi da bi vlasnici popunili svoje džepove.
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i prof. engleskog jezika