Свака епоха има своје заблуде. Неке су политичке, неке економске, а неке образовне.
Једна од најупечатљивијих заблуда савременог српског школства јесте уверење да се квалитет образовања може повећавати растом оцена.
Последице таквог приступа постају све видљивије: никада више одличних ученика, никада више вуковаца, никада више диплома са највишим просецима, а истовремено све више показатеља који упозоравају на слабљење функционалног знања, аналитичког мишљења и академске писмености.
Довољан је поглед на статистику успеха у основним, а често и у средњим школама. Одличан и врло добар успех постали су доминантна категорија, док су добар успех и ниже оцене сведени на ретке изузетке. Просек оцена у многим школама премашује четворку. Истовремено, резултати на стандардизованим проверама знања, завршним испитима и, посебно, међународним тестирањима, показују далеко скромнију слику. Када високе оцене и реална постигнућа престану да се поклапају, јавља се појава која у економији носи назив инфлација.
Као што прекомерно штампање новца обара вредност валуте, тако и прекомерно дељење високих оцена обара вредност школског успеха.
Инфлација успеха
Оцена представља неку врсту друштвеног уговора између образовне установе и заједнице. Њена сврха лежи у томе да што верније прикаже степен усвојеног знања, развијених вештина и интелектуалне зрелости ученика. Када оцена престане да буде поуздан показатељ знања, губи своју основну функцију. У том тренутку почиње процес девалвације образовних квалификација.
Узроци таквог стања бројни су и сложени. Демографски пад довео је до тога да свако дете добије далеко већу пажњу породице и институција него што је то био случај у претходним генерацијама. Та пажња представља цивилизацијски напредак, али понекад прераста у претерану заштиту од сваког неуспеха.
Школски неуспех, који је некада служио као подстицај за додатни рад, све чешће се доживљава као неправда коју треба исправити.
У јавним расправама повремено се појављује и тумачење које већу попустљивост у школама доводи у везу са чињеницом да у образовном систему данас ради велики број жена. Полазиште таквог становишта налази се у претпоставци да снажна емпатија и мајчинска брига природно подстичу већу благонаклоност према ученицима. Такво објашњење, међутим, више говори о друштвеним стереотипима него о стварним узроцима проблема. Историја образовања памти читаве генерације изузетно захтевних учитељица, наставница и професорки које су постављале високе академске стандарде и од ученика тражиле максимум. Пол наставника не одређује квалитет критеријума. Много снажнији утицај имају образовна политика, институционална култура, очекивања родитеља и шира друштвена клима. Зато се озбиљна анализа усмерава на системске факторе, јер се управо ту налазе корени инфлације оцена.
Посебан проблем представља постепено претварање оцене у инструмент социјалног мира. Током закључивања оцена покреће се читав механизам молби, ургенција, притисака и накнадних корекција.
Одлуке које би требало да буду засноване на знању постају предмет преговарања. Такo се формира уверење да се до високог успеха стиже првенствено административним путем, а тек потом радом и учењем.
Вредни ученици – жртве
Реалност, међутим, остаје отпорна на све школске статистике. Ученик који са тешкоћом чита не може располагати развијеном језичком компетенцијом. Ученик који нема сигурност у основним рачунским операцијама тешко достиже висок ниво математичког разумевања. Ограничења у разумевању текста, логичком закључивању и примени знања постају видљива чим се ученик суочи са стварним проблемима и задацима. Управо зато резултати спољашњих провера често пружају трезвенију слику од школских сведочанстава.
Највећу цену оваквог система плаћају вредни и посвећени ученици. Образовање почива на уверењу да се труд исплати. Када ученик стекне утисак да исти резултат доносе и систематичан рад и минимално ангажовање, мотивација за озбиљно учење постепено слаби. Тиме се нарушава један од најважнијих васпитних принципа – повезаност између уложеног труда и постигнутог успеха.
Последице се временом преносе и на тржиште рада. Послодавци траже поуздане показатеље знања и способности. Уколико диплома престане да гарантује одређени ниво компетенција, њена вредност опада. Тежиште се тада пребацује на додатна тестирања, пробне радове и различите облике провере. Друштво на тај начин плаћа цену образовне недоследности кроз повећане трошкове селекције и додатног оспособљавања кадрова.
Дипломе које вреде
Слични процеси уочљиви су и у високом образовању. Некадашње седмице и осмице представљале су оцене које су сведочиле о врло добром знању. Највише оцене подразумевале су више од прецизне репродукције градива. Оне су одражавале способност самосталног мишљења, интелектуалну зрелост, синтетичко повезивање чињеница и оригиналан увид.
Данас се на многим факултетима, и државним и приватним, уочава раст броја највиших оцена. Та појава сама по себи не мора бити спорна, али постаје предмет озбиљне анализе када је прати пад опште академске писмености и истраживачких компетенција.
Расправа о приватним и државним факултетима често се претвара у идеолошки спор. Много је важније питање природе академских стандарда. Најугледнији светски универзитети показују да приватни статус и врхунски квалитет могу успешно да се споје. Велики број најпрестижнијих америчких универзитета припада приватном сектору, али њихов углед произлази из непрофитног карактера и изузетне академске захтевности. Средства која остварују усмеравају се ка развоју науке, наставе, истраживања и институције у целини. Академски престиж почива на строгости критеријума, а не на масовној производњи диплома.
Управо ту лежи једна од кључних разлика између различитих модела приватног образовања. Тамо где образовна мисија заузима централно место, тржишни успех представља последицу квалитета. Тамо где доминира комерцијална логика, појављује се искушење да број студената и финансијски интереси добију већу тежину од академских мерила. Зато суштинско питање никада не лежи у власничкој структури установе, већ у снази стандарда које она поставља и доследности са којом их чува.
Образовање представља темељ сваког развијеног друштва. Због тога оцена мора остати мерило знања, диплома потврда компетентности, а успех резултат рада.
Школа која награђује труд и знање ствара стручњаке. Школа која производи илузију успеха ствара статистику. Разлика између те две визије образовања одређује и разлику између друштва које развија своје потенцијале и друштва које постепено троши сопствени интелектуални капитал.
Наставник на ветрометини
У целој овој једначини, међутим, не сме се испустити из вида кључна фигура система – сам наставник. Данашњи просветни радник налази се на ветрометини између пренаглашених административних захтева, институционалне незаштићености и агресивних притисака родитеља који у паници захтевају беспрекорну статистику за своју децу.
У систему који је наставнику одузео ауторитет, а наметнуо му улогу услужног бирократе, поклањање петице често престаје да буде ствар попустљивости. Оно постаје изнуђени чин самоодбране од бесконачних жалби, претњи инспекцијама и јавног линча. Када друштво престане да штити критеријум својих наставника, оно их приморава да потпишу капитулацију пред линијом мањег отпора. Без достојанственог и заштићеног предавача, свака прича о реформи остаје мртво слово на папиру.
Истинска хуманост у образовању огледа се у стварању услова да сваки ученик достигне максимум својих могућности. Високи стандарди представљају облик поштовања према ученику, према професији и према будућности друштва. Само знање које је стварно стечено задржава вредност током читавог живота. Сваки покушај да се успех произведе административним средствима или статистичким улепшавањем води ка постепеној девалвацији диплома, слабљењу поверења у образовне установе и осиромашењу интелектуалног капитала једне заједнице. Управо зато обнова угледа образовања почиње обновом вредности знања, а обнова знања почиње враћањем достојанства онима који то знање преносе.
Милан Станковић