Када се десе непредвиђене околности, недаће, трагедије, прва мисао нам је да сачувамо децу, склонимо их, затворимо им очи као не би гледала оно што не разумеју и што их може обележити за цео живот. Основно је брачно правило: не свађај се пред децом. Важно правило у васпитању: не псуј пред децом, једи пристојно, говори разложно, нека сваки твој поступак буде свестан чињенице да дете не учи из речи, већ гледајући и усвајајући обрасце понашања, преносећи генерацијама породични модел, лошим узорима гађаш и децу своје деце.
Дакле, уз дете, са свим пакетима пелена и кутијом Павловићеве масти, стиже и одговорност. За љубав су спремни сви. Одговорност је често дискутабилна. Неки помешају љубав и одговорност. Неки су неспособни да баце преко себе. Неки се преиграју, па из одговорности стигну у тиранију превеликих захтева. Множина је фактора.
Једнако је и у школи. И у школу деца стижу отворених очију носећи са собом породичне кофере, спремна да верују, памте и следе. Наставници, уз професионалну, имају и људску димензију. Врло брзо, од израза моје одељење, стижу до моја деца. Опет, уз љубав, долази и одговорност.
Неколико пута сам била у ситуацији да своју децу морам заштитити од света који их угрожава. Неке трагедије нисмо могли избећи. Били смо учесници или сведоци.
Први изазов су биле деведесете и реке деце избеглица. Стизали су замрли, са другачијим говором и понашањем, ишчупани из природног окружења и избачени на непознату обалу. Некад бесни, некад потпуно поражени. Неки борци, неки потонули. Али сви жељни тврдог ослонца и смеха који им је укинут. Њих је требало тешити, наћи им место на коме се копчају, проћи кроз три слоја коже, помоћи довољно тајно да то не осете ни они сами јер су милостињу одбијали поносно носећи наметнути крст, склонити другу децу као сведоке давања да би се уклонило сажаљење. Био је то ход по голој струјној жици. Сваки погрешан корак је пекао. Али, време и љубав су равњали чак и оно што је у први мах изгледало немогуће. Ова деца су полако срастала, окружење их је прихватало, околности су им излазиле у сусрет.
Следећи изазов је било бомбардовање. Очекивали смо га у октобру, стигло је у марту. Сећам се тог дана по напола испражњеној школи јер су родитељи на служби у војсци, а било их је прилично, своју децу задржали код куће. Упозоравали су и нас остале, али је то изгледало тако немогуће и далеко. Бомбе су пале увече и разјуриле нас. Децу нисмо видели до наредне школске године. Када смо се вратили у учионицу, разговор је добио анегдотски тон. Свако је причао како се сналазио док су бомбе падале. Преживели смо и осећали то као победу. Страх и жртве су били далеко, мир је захтевао поглед у будућност и опет је време учинило своје. Изгледало је како из прашине рушевина излазимо неоштећени, деца су добро, весели су, нико није осећао како се негде дубоко ожиљак укрутио, па ће неминовно почети да жуља.
Велике поплаве су нас разјуриле на сличан начин. Вишедневне кише које су најавиле опасност, биле су у почетку само повод за нервирање, али Сава је напредовала, очеви били на насипима, страх је пузао по учионици. Деца нису могла бити поштеђена, али их је бранила сигурност рутине. Све вести смо заједно тумачили одвајајући оно што је резултат панике од реалности, надали се, проучавали надморске висине одређених тачака по граду. Бранили смо се истином. Када су школе затворене, деца су отишла кући у тишини и неизвесности. По повратку, опет смо били победници. Приче са насипа, приче о томе како киша пролази кроз зидове, приче о поплављеним подрумима и досадним данима. Жртве су опет биле далеко, недаће су изгледале као далека прошлост. Време је одлучило да нам помогне. Ожиљака опет нисмо били свесни.
Рибникар нам је распорио утробу кривим мачем бесмисла. За догађај се сазнало после преподневне смене, тражила сам информације и ни једна није била охрабрујућа. Све је било непојмљиво, без места за које се можеш ухватити здравим разумом. Мук који ме је сачекао у учионици следећег дана нећу никада заборавити. Тридесет пари очију је чекало да им нешто кажем и објасним грозу у којој су се нашли. Једва сам се снашла. Прво смирила покушаје да разговор потече коритом жуте штампе, а затим гледала да ослободим тугу, дозволим јој да траје, јер се чинило да је бол једино што може рационализовати провалију у коју смо упали. Покушавала сам да објасним како су сви актери у тој причи жртве, и убијени, и џелат, како некога докрајчи метак, а неко погине од живота. У школи је владала паника вођена низом небулозних наређења са врха и што су ти дописи били учесталији, правац се све више кидао. Трудила сам се да фокус задржим само на деци. Остатак нисам имала времена да слушам.
Јутро после Рибникара није донело смирење, већ вести да се стрељање десило и по местима око Младеновца. И опет сензационалне вести, опет смиривање панике која је добила невероватне размере, па у дечијим главама проширила хоризонт могућих опасности које се дешавају ненадано и без икаквог повода. Тражили су објашњења, а објашњења није могло бити. Бесмисао се не може објаснити. Мораш га прескочити и наставити да трајеш. Сазнање да сутра можеш бити мета усадило се у децу као вирус. Порасло је неповерење и подозривост. Почеле су пријаве за све и свашта. Време је престало да буде савезник јер је доносило вести са других страна света који је у својим трагедијама по школама некад био далек, а сада је закорачио у комшилук. Кишобран под којим сам држала своју децу постајао је узак.
Пад надстрешнице није окрзнуо децу силином смрти. Опет бесмислене. Захватио их је у вихор подела, навијача и критичара, етикета и банера, протеста, казни, свађе и простаклука. Прогласио је децу рушитељима јер није разумео оправданост беса. Обележио им је родитеље и наставнике. Ставио их у позицију бирања стране. Ожиљци из прошлости су прокључали, проговорили наказним језиком, свет је заборавио да се деца гаје дугорочно, да имају право на мир и извесност.
Претходне трагедије су бивале, отварале тло ровитошћу, али су се завршавале. Хватао се неки правац, осећало се заједништво и жеља да се мука превазиђе или се бар заједно тугује. Повратак у учионицу је био тежак, заиста изазован, али се назирала будућност иза облака који нас тренутно притиска.
Ова трагедија коју живимо траје предуго, црпи, мути сваку идеју, одузима наду. Наставници нису машине програмиране на план, програм, емпатију и исходе. Део су света. Деца нису затворена у магичну шуму која брише олују из окружења. Ходају између нас. Гледају, памте, разумеју и више него што им је потребно. Како ће се ове две стране срести у септембру? Које моћи треба да има наставник, па да стане пред своју децу и остане професионално дистанциран од света у којем живи, да се на њему не види страх, одсуство наде, згађеност? Хоће ли заузимањем таквог става лагати? Хоће ли моћи да се заклони градивом и не осврће на чињеницу да морална криза гризе ткиво његове деце? Хоће ли тако бити кукавица? Или шта друго? Како другачије? Немам одговор, а осећам одговорност.
Неке бивше трагедије су долазиле са стране, као виша сила или резултат појединачног помраченог ума. Било их је могуће објаснити и донекле разумети, сврстати у фолдер несреће која се дешава, али пролази. Ово што тренутно живимо има једнако дејство као вирус који у овом чланку није поменут баш зато што личи на околности у којима се налазимо. Кривац се наслућује, али признања нема. Бира се изолација јер није могуће остати здрав ако се изложиш. Носилац клице изгледа једнако као и сви остали. Маске на све стране и прање руку до изнемоглости. Свлачење и пресвлачење када се стигне кући. Одсуство солидарности. Лечење провереним средствима и веровање у опскурне теорије. Нигде чврстог места ни поуздања. Крај се не назире.
Како ово објаснити деци када су она у истом чамцу? Ставити облогу од комовице и правити се како верујеш? Немам одговор, а осећам одговорност.