Пре десетак година у осмом разреду смо имали два часа посвећена расправи на актуелне теме. Међутим, никада то нису била само два часа. Продужавало се на целу недељу, а култура дијалога у наредном периоду била је подигнута на знатно виши ниво. Месецима после тога, ученици су, током разговора о књижевном делу или на часовима одељењске заједнице, подсећали једни друге на правила која су нужна у расправи. Дакле, спремно су их усвајали. Пријало им је да говоре и буду саслушани. Одговарало им је да расправа има извесни оквир.
На почетку ове наставне јединице ученици су се упознавали са појмом расправе коју су до тада изједначавали са свађом и били сведоци такве помешаности у јавном дискурсу, најчешће на телевизији где су се извесни политички актери вербално обрачунавали дискутујући на одређене теме. Надвикивање, вређање, омаловажавање, упадање другоме у реч, морали смо означити као непожељно. Истакнут је прави пут за улазак у расправу. Пре свега добро познавање материје и заузимање јасног става у вези са датим проблемом, затим, прикупљање релевантних аргумената, заснованих на чињеницама, сложених у логичан след, убедљивих. Предвиђање става супротне стране и, сходно томе, припрема противаргумената. Морало је бити сасвим јасно да је за учешће у расправи потребна подробна припрема, а не само добра воља и страст.
После ових теоријских разматрања, размене утисака о расправама којима се присуствовало, а које су прерасле у свађе, увиђања узрока за овакво исклизнуће, формиран је став да је у дијалогу неопходно придржавати се теме и не дозволити ни себи ни другима да се, зарад јефтиних поена и ометања саговорника, развлачи пажња на друга поља. Недозвољено је вређање јер оно доноси краткотрајну предност и сведочи о недостатку аргумената. Расправа није битка. Нема победника. Она мора осветлити проблем са свих страна и унапредити постојеће стање.
Затим смо бирали одређену тему за расправу. Најчешће су то биле теме везане за школски живот: оцењивање, учешће ученика у доношењу одлука, кодекс облачења и униформе…Морам да напоменем како је овај део увек био најизазовнији. Теме за расправу су пљуштале, извлачили су их спремно и увек би ме изненадила множина проблема које виде око себе, енергија уверења и зрелост у приступу. Владало је уверење да су деца незаинтересована за било какав вид активизма. Бесмислица! Увек су им биле отворене очи.
Када тема „легне“, бирали смо два модератора који су успостављали правила у дијалогу, дужину излагања, право на приговор. Одредили бисмо и два контролора. Њихова дужност је била да упозоре учеснике уколико крше усвојени кодекс. За то су користили жуту заставицу. Када говорник сакупи две жуте заставице, искључује се из групе на одређено време, али, ако прекршај понови, искључује се трајно. Не треба ни да кажем колико су деца у овим својим улогама била ригорозна, са каквом строгошћу су кажњавали празне приче, тенденциозне доказе неутемељене на чињеницама и увреде.
На крају су формиране две групе. Једна је бранила постављену тезу, друга је оспоравала. Дато је одређено време за припрему и расправа је могла да почне. Било је милина гледати их како са сјајем у очима бране своју истину, како су спремни да поштују дисциплину дијалога у име вишег циља, части и достојанства. Грешке су се дешавале и у ходу исправљале. Било је и суза и смеха, али никада бес није надвладао суштину.
Данас се овога сећам када слушам неверицу која прати студентско организовање, која је запрепашћена јер је мислила како су млади апатична гомила са екраном у очима, која сматра како нису дорасли улози, која им тражи вођу јер не верује да све потиче из њихове потребе да мењају свет.
Још чешће се сетим ових часова када гледам или читам недоличне расправе уз осећај срамоте због понашања и речи неких учесника. Питам се како је могуће да су деца у осмом разреду основне школе могла организовати достојанствену расправу, разумети шта је њена сврха, а тога се не могу држати одрасли људи, без обзира да ли је реч о телевизији, скупштини или интернет форумима.
Стиче се утисак да се у нашем друштву непрекидно одржава и подстиче стање раздражености. Сваки час се убацује нова тема као удица на коју се јавност качи, око које се дели, па сукоб непрекидно ври. Сви се осећају позвани да дају свој допринос. Истовремено, дешава се један паралелни процес, мада, како ствари сада стоје, можда је тај процес и окончан. Дешава се системско урушавање и обесмишљавање сваког стручног мишљења. Оно се гази и позива на поштовање једнакости у заједници. Плански се ствара свест како је став стручног лица раван сматрању било кога другог, па може бити одбачен и исмејан. Без обзира да ли је претходно саслушан. Без обзира да ли је до краја изложен. Без обзира колико је схваћен.
Уз све ово, друштвене мреже су демократизовале учешће у свакој дискусији, што не мора бити априори лоше ако је мишљење конструктивно, а саговорник довољно упућен у тему. Проблеми настају када се иза мноштва анонимних налога појаве псовачи који уместо аргумената нуде личну фрустрацију или политичку агенду.
Дакле, ако су деца осмог разреда основне школе на неколико часова научила и усвојила појам расправе као размене валидних аргумената, ако су успели да унапреде културу дијалога у својој заједници, зашто је то немогуће постићи у целом друштву? Или је могуће, али не постоји интерес? Или је интерес да се то не деси? Некоме више одговара атмосфера непрекидног прекоплотског препуцавања? Неко из личног рачуна овакво понашање протура као демократију?
Узмимо за пример само једну тему. Стање у нашим школама. Расправа не јењава. Али помака нема никаквог. Јалова је. Претворена у свађу. Она растаче енергију друштва и прави ровове тамо где не би смели да постоје. Она дели актере који би природно требали да сарађују. И постоји само са једним циљем. Она треба да купи време и одложи неопходне реформе за које се деценијама нема времена, ни воље, ни визије.
Да се воље има, пре свега би се питала струка која би овој расправи дала довољан број ваљаних аргумената. Анализирала би тренутно стање и трасирала пут уважавајући све културолошке и педагошке аспекте. Била у стању да предвиди исходе и у ходу отклони недостатке. Имала снаге да опстане и стигне до циља.
Да се воље има, струка се не би системски гурала под маљ некомпетентних. Стекла би статус учесника чије се знање цени, па се за разговор са њим мора извршити извесна припрема. За почетак, саслушати шта говори и предлаже. Размислити. Остати у теми. Имати непрекидно у виду шта је циљ. Веровати у стручну процену и добру намеру. Учествовати конструктивно. Ослободити се личног јер реформа школе није ствар појединца. Све остало мора добити жуту заставицу.
Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика и књижевности из Шапца