Ако сте барем једном ухватили себе да неконтролисано вичете на децу или партнера због неке ситнице, овај текст је за вас. То је прича једне маме како је успела да код себе промени ову лошу навику. Прочитајте и поделите ваша искуства у коментарима:
Ценим поруке које добијам од своје деце – било да су ижврљане фломастером на малом парчету папира или написане савршеним рукописом на папиру на линије. Али песма за Дан мама коју сам прошлог пролећа добила од своје најстарије ћерке ме је посебно дубоко погодила.
Први стих песме ми је одузео дах пре него што су сузе потекле мојим лицем.
„Важна ствар о мојој мами је… она је увек ту за мене, чак и када направим проблем.“
Видите, није увек било тако.
Прочитајте и “Отровни родитељи” – психичке последице остају заувек …
У сред мог веома растројеног живота, започела сам један нов обичај које се радикално разликовао од начина на који сам се до тада понашала. Постала сам особа која виче. То није било често, али је било екстремно – као пренадувани балон који изненада пукне и сви у окружењу се зато страховито тргну.
Па шта је то било у вези моје деце, која су тада имала три и шест година, због чега сам се губила? Да ли је то било инсистирање једне ћерке да отрчи по још три наруквице и омиљене розе наочаре када ми већ каснимо? Да ли је то што је друга покушала сама да сипа пахуљице и просула целу кутију на сто? Да ли то што је једна оборила на под и поломила мог специјалног стакленог анђела пошто јој је речено да га не дира? Да ли то што се друга стојички борила да не заспи баш када су мени били потребни мир и тишина? Да ли то што су се њих две свађале око глупих ствари попут која ће прва да изађе из аута или која ће добити највећу куглу сладоледа?
Да биле су то те ствари – нормална хушкања и типични дечији проблеми и понашања – које су ме иритирале до те мере да сам губила контролу.
Ову реченицу није лако написати. Нити је то леп период мог живота за сећање јер, истину говорећи, мрзела сам себе у тим тренуцима. У шта сам се то претворила да ми је требало да вичем на две драгоцене мале особе које сам волела више него сам живот?
Рећи ћу вам у шта сам се претворила.
Прочитајте и Вежбамо добре речи
У моје дистракције.
Претерана употреба телефона, превише задатака и јурњава за савршенством су ме исцрпели. А викање на људе које сам волела је била директна последица губитка контроле који сам осећала у свом животу.
Наравно, морала сам негде да пукнем. Пукла сам иза затворених врата у друштву људи који су ми значили највише на свету.
Све до једног судбоносног дана.
Моја старија ћерка је сишла са столице и хтела је да дохвати нешто кад је случајно преврнула целу кесу пиринча на под. Док је милион ситних зрнаца летело по поду као киша, очи мог детета су се испуниле сузама. И тада сам га видела – страх у њеним очима док се спремала за тиранију своје мајке.
„Она ме се плаши“, помислила сам уз најболније могуће схватање. „Моје шестогодишње дете се плаши моје реакције на своју невину грешку.“
Са дубоким жаљењем сам схватила да нисам мајка уз какву желим да моја деца одрастају, нити да тако желим да живим остатак живота.
Прочитајте и Родитељи, деца нису крива, они су то од вас научили!
У недељама које су уследиле после те епизоде, доживела сам слом и просветљење – тренутак болне спознаје који ме је покренуо на пут заборава свих дистракција и бављање оним што је стварно важно. То је било пре три године – године лаганог одвајања од претеривања у употреби електронских сметала у мом животу… три године ослобађања од недостижних стандарда перфекције и притиска друштва да „радиш све“. Како сам се ослобађала својих интерних и екстерних дистракција, бес и стрес који су кували у мени су полако нестајали. Са мање терета на леђима, могла сам да реагујем на грешке моје деце на много смиренији, саосећајнији и разумнији начин.
Говорила сам ствари попут: „То је само сируп од чоколаде. Можеш то да обришеш и сто ће бити као нов.“
(Уместо да испустим огорчен уздах и преврнем очима.)
Понудила сам се да држим метлу док она чисти море „чаролија“ са пода.
(Уместо да стојим над њом са погледом негодовања и неописиве досаде.)
Помогла сам јој да размисли где је оставила своје наочаре.
(Уместо да је постидим што је тако неодговорна.)
А у тренуцима када чиста исцрпељност и непрекидно кукање прете да узму најбоље од мене, ушетала сам у купатило, затворила врата за собом и дала себи мало времена да дишем и подсетим себе да су оне деца, а деца греше. Баш као и ја.
Временом је страх који се видео у очима моје деце када упадну у невољу нестао. И хвала Богу, постала сам уточиште у њиховим тешким тренуцима, уместо непријатељ од ког треба да беже и да се крију.
Нисам сигурна да бих се сетила да пишем о овој дубокој трансформацији да се није десио инцидент док сам завршавала рукопис за моју књигу. У том тренутку сам осетила да ми је живот претрпан и потреба да вичем ми је била на врх језика. Приводила сам крају последња поглавља књиге када се мој компјутер замрзао. Изненада, измене на три цела поглавља су нестале пред мојим очима. Провела сам неколико минута махнито покушавајући да повратим последњу верзију рукописа. Када ми то није успело, консултовала сам и „бекап“ само да бих открила да је и тамо рукопис нестао неком грешком. Када сам схватила да никада нећу повратити поглавља на којима сам радила, хтела сам да плачем, или још боље, хтела сам да вриштим од беса.
Прочитајте и Дечји меморандум родитељимa: Немојте ме размазити
Али, нисам могла јер је било време да покупим децу из школе и одведем их на пливање. Уз велику уздржаност сам мирно затворила свој компјутер и подсетила себе да постоје много, али много гори проблеми од поновног писања ових поглавља. Затим сам рекла себи да не постоји апсолутно ништа што бих могла сада да урадим да бих решила овај проблем.
Када су моја деца ушла у кола, одмах су знала да нешто није у реду. „Шта није у реду, мама?“ питала су ме једногласно после само кратког погледа на моје бледо лице.
Дошло ми је да вриснем „Управо сам изгубила четвртину моје књиге!“
Хтела сам да разбијем волан песницом јер је седење у колима било последње место на ком сам хтела да будем у том тренутку. Желела сам да идем кући и поправим моју књигу – а не да возикам децу на пливање, цедим мокре купаће костиме, чешљам изгужвану косу, кувам вечеру, сређујем прљаво посуђе и успављујем их.
Али уместо тога мирно сам рекла „Мало ми је проблем да сада причам. Изгубила сам део књиге. И не желим да причам о томе јер се осећам лоше.“
„Жао нам је“, рекла је старија ћерка у име обе. И онда, као да су знале да ми је требало простора, биле су мирне све до базена. Деца и ја смо обавиле све активности тог дана и, иако сам била тиша него обично, нисам викала и дала сам све од себе да се суздржим од размишљања о књизи.
Напокон се дан скоро завршио. Ушушкала сам млађу ћерку у кревет и легла поред старије за уобичајено „вечерње ћаскање“.
„Да ли мислиш да ћеш повратити поглавља?“ тихо је питала моја ћерка.
И тада сам почела да плачем, не толико због три поглавља, знала сам да могу поново да их напишем, мој лом се десио више због умора и фрустрације коју подразумева писање и уређивање књиге. Била сам тако близу краја. Како ми је то само одузето из руку је било велико разочарење.
На моје изненађење, моје дете је пружило руку и нежно ме помиловало по коси. Изговорила је охрабрујуће речи попут „Компјутери могу да буду тако фрустрирајући“ и „Могу да погледам бекап и видим да ли могу да поправим књигу“. И на крају „Мама, ти то можеш. Ти си најбољи писац ког познајем“, и „ја ћу ти помоћи како год могу“.
Када сам ја имала „проблем“, она је била ту, стрпљиво и саосећајно ме храбрила ни не помисливши да ме удари када сам већ била на дну.
Прочитајте и Коментари и дрски одговори – како спречити
Моје дете не би научило овај одговор пун емпатије да сам ја остала она особа која виче. Јер викање затвара комуникацију, прекида везе, оно чини да се људи раздвајају, уместо зближавају.
Важна ствар је… моја мама је увек ту за мене, чак и када направим проблем.
Моје дете је то написало о мени, жени која је прошла кроз тежак период на који није поносна, али из ког је научила. И у речима моје ћерке видим наду и за друге.
Важно је… да није касно да престанете да вичете.
Важно је… да деца опраштају – нарочито када виде да особа коју воле покушава да се промени.
Важно је… да је живот превише кратак да бисмо се нервирали око просутих цереалија и загубљених ципела.
Важно је… да без обзира шта се десило јуче, данас је нови дан.
Данас можемо одабрати да реагујемо мирно.
И док то радимо, учимо децу да мир гради мостове – мостове којима можемо поћи када имамо проблеме.
Извор: Najboljamamanasvetu.com