Владета Јеротић је истакнути српски лекар, психијатар, књижевник и академик, који је стекао велику популарност у нашем народу, пре свега зато што о тешким темама и животној филозифији, прича једноставним језиком који је свима разумљив. Ово су неке од његових изрека, које подстичу човека на преиспитивање:
1. Разликујмо љубопитљивост од радозналости. Родитељима ваља скренути пажњу: немојмо од интелигентног детета са природном радозналошћу правити малограђанина љубопитљивог у односу на то шта је у супи суседа. Строго разликовати те две ствари.
2. Волети другог човека значи и разумети га, а свакако и опраштати му. Није, додуше, лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, потстакнути ћемо га да буде онакав какав може бити.
3. Није претерано сматрати да је највећа несрећа за људе и ову планету на којој живе каткад потпуна, каткад делимична неспособност једног великог броја људи како би волели. Исто тако не изгледа ми нимало претерана мисао да се читаво човечанство и земља под њим одржавају пре свега захваљујући оним малобројним људима који су у стању волети.
4. Велика је то вештина умети разговарати с човеком.
5. Само је човек тај који не опрашта ни себи ни другима, него тражи освету, било агресијом кажњавајући друге, често невине људе и народе, било данас све чешће, кажњавајући самог себе, навлачећи на себе несвесно све могуће психосоматске болести, алкохол и дрогу, оболевајући од депресије и доводећи себе до самоубиства.
6. Већина људи се покорава забранама, пре свега оним спољашњим, и то само док је под принудом, и док се плаши. Оне унутрашње забране тешко ко успева реализовати.
7. Сва достигнућа модерне технике, као и модерне медицине, учинила су живот, а сигурно и смрт, тежим и мучнијим. Само “воља за смисао” може нас учинити одговорним и тада тек спремним помоћи и себи и друштву.
8. Сваки човек има једну или више “слепих мрља” у себи, и то управо за оне стране своје личности које су битне за личност, а које он управо не жели видети и прихвати као део себе.
9. Моћ владања над другим неодољива је сласт тамне стране човековог бића.
10. У самоћи човеку се отвара пут у властиту дубину, и ако он успе сићи у њу без страха и зазирања, вратиће се обогаћен на површину и тек тада, када је открио своје Ја, имат ће отворен и прави пут према ближњем, према Ти.
11.Сумња је плод само као прелазна и пролазна фаза у развоју личности, али често, нажалост, нарочито на овом олујном и трусном тлу, на коме се сумњало у све и свакога, она остане трајна и неизмењива суморна богиња, пратиља нашег бића.