Начин на који родитељи одгајају децу је директно повезан с њиховим развојем личности. Још у првој половини 20. века, психологија одраслих је показала да они одрасли који као деца нису добили довољно љубави, постају неуротичне личности. Настале су нове смернице: Деци морате показивати
Ако је доказано да најчешћи резултат несрећног детињства без љубави јесте несрећна, неуротична одрасла особа, зар то не значи да ће резултат срећног детињства бити задовољна и срећна одрасла особа? Ако непоказивање љубави доводи до нервозе, зар није онда тачно да показивање љубави доводи до здраво формиране личности? Полазећи од таквих претпоставки, за које ћемо тек касније схватити да су погрешне, показивање љубави је стављено у центар васпитног приступа »идеологије срећног детета«.
Пратећи савете о савременом васпитању деце, а све у циљу очувања и унапређења дечјег менталног здравља, родитељима је постало најважније како се њихово дете осећа. Да би родитељ мислио да је добар родитељ, његово дете стално мора да осећа да је вољено и да буде срећно. Зато су се родитељи почели трудити да децу увере да су јако вољена, омогућујући им само позитивне доживљаје и искуства.
После неколико деценија такве праксе, почели смо увиђати да није нужно да ће такво дете постати срећан одрасли. С разочарањем смо схватили да та друга формула – “срећно” дете, несрећни одрасли – није само могућа, већ је и највероватнија. Права срећа је једно, али назовимо то у овом случају другачије. Размажено дете и презаштићено дете су нове патологије, резултат новог приступа. Прво израста у патолошког нарциса, а друго у пасивно-зависну личност.
Размажена деца упркос високој интелигенцији, израстају у несоцијализоване личности које не желе да одрасту, које су себичне и нарцисоидне, које слабо котролишћу своје импулсе, склоне су насиљу, упркос талентима немају радне навике тако да су неуспешни, и које због тога дуго остају у симбиотској вези са својим родитељима и када зађу у своју четврту или пету деценију. За разлику од њих, презаштићена деца су врло пасивна јер о себи мисле да су неспособна, плаше се света око себе који доживљавају као опасно место, због чега су такође у симбиози с родитељима или доминантним партнерима.
Како то да љубав изазива поремећај? Крива је терминологија. Љубав не може покварити дете, она је потребна, већ га квари оно чега често нема у овом приступу, а то је дисциплина. У жељи да стално усрећују властиту децу, родитељи су почели да избегавају да са њима улазе у конфликт, постали су попустљиви.
Данас смо научили да су деци подједнако потребни и љубав и дисциплина. На основу тога што зна да је вољено, дете изграђује позитивну слику о себи, схвата да је важно људско биће. Дисциплиновање је оно што омогућује социјализацију и развијање различитих радних навика, поштовање забрана и граница.
Дисциплиновање подразумева конфликт дететове жеље и родитељове воље. То је у ствари неизбежни конфликт биологије и социологије. Како је циљ родитеља да социјализује дете, он је тај који у том конфликту треба да има последњу реч. Попустљиво васпитање се показало као погубно по развој дететове личности и његову судбину. Ми родитељи треба да се присетимо да нам је главни задатак да децу припремимо за самостални живот у људском друштву, те да они сами нађу своју срећу, а не да их стално усрећујемо. Ако смо стално ми одговорни за њихову срећу, онда они на крају не желе да порасту и да прихвате одговорност.