Самохрана мајка и блогерка Кетринн Флеминг подиелила је са свима причу о свом сину и стаклу које је случајном разбио у кући. Надахнуће вас!
„Ово је мој ходник од прошле среде.
Сломљен, оштар, подмукао.
Ово је био мој ходник.
Ово је учинио мој син.
Понекад, заправо врло често, ствари се разбију – непоправљиво. И то ти одузме дах – одмах.
Одузео ми се дах кад је мој син ушао у купатило, фрустриран, љут. И онда је одлучио залупити вратима тако јако да је стакло аутоматски пало и разбило се у милион комадића.
Била сам мирна. Преживјела сам то и дубоко уздахнула. Пса сам извела у двориште како се не би исекао на стакло, а из истог сам разлога ставила мачку у подрум.
Стала сам у двориште и осетила како ми сузе клизе низ лице. Невероватно је како се усамљено можеш осећати као родитељ у оваквим ситуацијама. Схватила сам како се уплашено и разочарано осећам. Је ли се ово уистину догодило? Да, јесте!
И док сам тако стајала и узимала у обзир развој његовог карактера, чула сам његове сузе, глас је долазио из купатила.
Његова душа пати. Ни он то није очекивао. Хало, љутњо – не сећам се да сам те позвала у своју кућу.
Застаршујућ. Посрамљен. Забринут. Уплашен. Престрашен.
Дубоко удахни мајко ратнице. Дубоко удахни. Та те мала крхка душа сада треба. Он треба најбоље од тебе. Твоје потпуно саосећање. Он треба нежну и дивну љубав коју само мајка има. Дубоко удахни и иди.
Иди! Иди и уђи у кућу. Полако прођи разбијено стакло, оди до купатила и погледај га. Погледај га у лице и реци му колико га волиш, реци му да га волиш највише на свету. И његово је лице црвено и пуно суза, но одједном је рекао: ‘Мама ја то више никад нећу урадити. Тако ми је жао.’ Сад још више плачемо.
Мама загрли га јако. Стави га у крило да се исплаче. Да се и ти исплачеш. Погледај колико заправо жели бити вољен, колико је сигуран уз тебе. Погледај колико је крхак.
Волим те.
На сигурном си.
Ја сам овде.
Најгори је део прошао.
Имам те.
Ту сам.
Волим те.
Иди мама и реци му за љутњу. Реци му одмах како је љутња моћан осећај. Има право на љутњу, на бес. Све ћемо очистити заједно, битно је да осећа како је то бити љут, али и разочаран.
Постоји ли бољи начин да се покаже колики су ти осећаји.
Ту сам да ти помогнем, уз мене си сигуран.
Нећеш бити сам у свом биесу.
Нећеш бити сам у својим страховима.
Ту сам. Заједно смо.
Сада ћемо то заједно очистити.
И очистили смо разбијено стакло. Био је тих, замишљен и пажљив.
Јер понекад се ствари разбију. Понекад ми разбијемо њих. Није важно разбијање. Важно је како реагујемо на разбијене ствари.
Убије ли нас то? Не, то нам само ствара осећај кривње.
ИЛИ
Помогне ли нам то да пробудимо своје најдубље осећаје? Ствара ли нам то осећај да чинимо нешто исправно или погрешно?
Да мама! Иди и узми своје дете. Научи га! Покажи му! То се зове ЉУБАВ!“
I drugi put kad dete bude ljuto nece razbiti staklo razbice mamu.
Ja bih se verovatno zabrinula da se dete nije povredilo,ali bih verovatno očitala bukvicu da takvo ponašanje usled besa ne dolazi u obzir!E a kad mu se to razjasni onda možemo da se grlimo i ljubimo. Ovako detetu dajete za pravo da kad god je besno može da ide da lomi šta hoće a vi ćete samo da ga grlite jer plače…Ili sam možda loše razumela tekst!?
Sigurno su Vam deca mala? Treba da prodju spektar osećanja, i da nauče da se nose sa novim osećanjima i reaguju pravilno.
To je prvi put, ali nije posljednji.Samo početak.Ponekad nije nikakva greška roditelja, jednostavno geni, sredina gdje živi….karakter formiran od raznih utjecaja.Nije lako biti roditelj,,najteža odgovornost koja postoji,a ne zavisi samo od nas.