Код родитеља увек постоји дилема, ако ОРЛ специлајиста предложи операцију крајника детету, да ли то урадити или не? То се углавном дешава због страха од операције али и због тога што се не зна довољно о њиховој функцији и проблему који евентуално могу направити. Мишљења су током времена варирала, били су давани разлози и за и против.
Какву функцију имају крајници у нашем организму?
Крајници су у склопу имунолошког система организма, значи они су имунолошки орган, врло значајан до навршене три године живота детета. До тог периода они имају веома значајну улогу у целом одбрамбеном систему. Како дете одраста, имунолошки систем сазрева, а физиолошка улога крајника полако опада, да би други имунокомпетентни органи преузели функцију. После десете, петнаесте године имунолошка улога крајника више није од посебног значаја у смислу одбране и заштите. То можемо видети и на њиховом морфолошком изгледу, јер се крајници од пубертета значајно смањују, тако да одрасли људи ретко имају велике крајнике јер су они у одраслом добу атрофични. Значи, њихова улога у организму у томе периоду престаје и полако нестаје.
Прочитајте и Дете се пробуди “у сред ноћи”, пипнете га – “гори” – температура …
Када је неопходно оперисати крајнике?
Све ово што смо рекли било би добро да не постоји могућност да крајници у целој овој причи не играју и негативну улогу. Значи њихова улога, од природе предодредјена је да штите организам, међутим, они могу постати жариште и опасност по организам што се, на сву срећу, ређе дешава. Највећи број популације има крајнике који не представљају проблем и самим тим немају било каквог утицаја на њихово здравствено стање. Крајници се оперишу уколико постану опасност за организам. То би значило да постоји могућност да жариште тј. упаљени крајници, изазову компликације на удаљеним органима, на пример срцу, зглобовима, бубрезима. Тада морамо бити будни водећи рачуна и о томе да предвидимо и предупредимо могућност стварања такве компликације. Ретко се дешава се да су палатиналне тонзиле или такозвани палатинални крајници толико велики да праве детету механичку сметњу са дисањем, чешће се то дешава када је трећи крајник у питању. Међутим, услед њихове хипертрофије може да додје до проблема са дисањем нарочито у сну када додје до опуштања свих мишића па тако и мишића који држе и окружују крајнике.Веома увећани крајници западну на задњи зид ждрела и знатно редукују простор за дисање. То се манифестује такозваном апнеом.тј. клиничким синдромом који је познат као слееп апнеа и има доста негативне последице за развој детета. Овакве ситуације су веома ретке, али постоје. Значи у овом случају су крајници биолошки здрави, не долази до њихове хорничне инфламације или понављања запаљења, али они својом величином детету могу да праве проблем. Значи то ово је једна од индикација за укљањање крајника, њихова прекомерна величина која изазива те последице. Међутим, крајнике углавном вадимо услед њихових биолошких неадекватности, тј. услед њиховог запаљења.
Које су то ситуације које захтевају операцију пре треће године?
Практично такве ситуације не постоје. Изузетно ретко може механичка запрека, тј. прекомерна величина крајника да буде толико изражена да смо принудјени да вадимо крајнике пре навршене треће године живота. Крајници у том свом развоју своју максималну величину постижу касније, после треће године живота, негде измедју четврте и шесте. Тако да на такву ситуацију наилазимо изузетно ретко. Друга варијанта, која је у данашње време више теоретска него практична, би била ако су крајници узрок сепсе, што се опет веома ретко дешава пре навршене треће године живота. Мени су такви случајеви познати само из литературе у пракси тако нешто нисам сретао. Крајници због хроничног запаљена, или честих акутних ангина врло ретко праве проблем пре навршене треће године живта. До треће године живота по правилу деца имају чешћи проблем са трећим крајником, а од треће године живота се палатиналне тонзиле појављују као проблем.
У практичном смислу, операција палатиналних крајника пре навршене треће године живота, не долази у обзир.
Прочитајте и 12 симптома код деце које никада не смете игнорисати
Да ли је истина или заблуда да свака инфекција «отићи на плућа», после операције крајника?
То је предрасуда са којом се ми срећемо оног момента када почнемо да се бавимо овим послом. Ја сам био на специјализацији када сам чуо такво мишљење. За то нема адекватног објашњења. Крајници нису ти који бране приступ доњим респираторним путевима. Постоје други физиолошки механизми и органи који су од природе за то задужени. Ваздух који иде у плућа, не иде преко крајника изузев у ситуацији када се дише на уста. Ваздух приликом дисања на нос, пролази иза крајника па је крајње небитно да ли крајници постоје или не, јер их струја која иде из носа заобилази.
Рекли смо да не крајнике не треба вадити пре треће године, да ли постоји горња узрастна граница за њихову операцију?
Крајници си ваде у оном моменту када падне имунолошка баријера и када они постану жариште у организму. Ми не можемо предвидети који ће то период живота бити, а то се дешава у свим узрастима. Наравно да је у младјем узрасту чешће. Практично не постоји тачно дефинисана горња граница за вадјење крајника.
Каква је препорука за операцију код деце која имају астму и болесне крајнике. Да ли се тада препоручује операција или не?
То је питање веома комплексно и на њега је немогуће одоговорити са једним кратким и дефинисаним одговором, односно, са да или не. Чињеница је, да је пракса показала, да деца која болују од бронхијалне астме у неким случајевима могу да имају погоршање астме после вадјена крајника. Међутим, у случају да постоје озбиљни разлози за вадјење крајника, ако дете има бронхијалну астму, увек се консултујемо са педијатром-пулмологом који води дете па заједнички долазимо до коначне одлуке. Ако постоје врло озбиљи разлози за вадјење крајника, у смислу фокуса и перманентног утицаја тог хорничног запаљења на организам, тада их свакако треба отклонити. Међутим, тај проблем захтева тимски приступ. У медицини је увек боље када се ствари сагледају са више страна и више специјалност. Јер сви ми ускостручно гледајући проблем не можемо да га обухватимо комплексно већ само парцијално, а то не даје најбоље разултате.
Прочитајте и Шта је фрас и шта предузети
На основу напред написаног можемо закључити, уколико је проблем велик, а други начини лечења нису довољно ефикасни, препоручује се операција, а ако се проблем може решити и мање инвазивним путем, предлаже се избегавање операције. Крајња одлука је, наравно, на самом пацијенту или на родитељима детета.
Извор: http://www.mojpedijatar.co.rs/