Колумна: Сунђери и креде
Аутор: Борис Јашовић
Кажеш да је нама у просвети лако. Да слободног времена имамо за извоз. Да ништа не радимо. Да ништа не производимо. Да смо паразити на грбачи буџета. Ушушкани безбрижно у државне јасле. Да нам летње ферије трају три месеца а зимски распуст два. Да смо одвише плаћени за посао који отаљавамо. Да ’ватамо зјале. Да смо нерадници. Да смо криви што смо живи. Да смо олош.…
Не набрајај даље драги мој наседачу на дневнополитичку пропаганду.
Ми смо само скупина високообразованих људи који никада неће осетити угодност напредовања у каријери. Ми смо заједница високообразованих појединаца чија ће се плата вечито вртети око републичког просека (углавном малко испод њега). Ми смо фабрика високообразованих радника који производе знање. Ми смо конзилијум високообразованих васпитача који се бави крпљењем рупа у васпитању туђе деце. Ми смо полигон високообразованих пацијената над којима држава врши реформске опите…
Но, не вреди плакати. Чему горке сузе лити?
Држава просветној заједници ионако више одмаже него што помаже. Својим копи-пејст правилницима и осталим подзаконским актима, преписаним из какве илустроване еуропске сликовнице под радним називом “Како од просветног радника направити идиота?” – држава урушава и оно мало ауторитета што се задржало на рубовима позива који предано обављамо.
Министарство олако подлеже иновацијама чија се једина сврха огледа у рационалном смањењу броја запослених и континуираном произвођењу армије јефтиних радника. Истих оних које ће само рмбачити а притом неће постављати сувишна питања (за шта је потребно хуманистичко образовање и грађанско васпитање). Они други – способни да постављају „сувишна“ питања (с дипломом државног факултета у џепу), ипак неће бити овде јер ће претходно стругнути у иностранство – знањем за имањем.
Но, не вреди плакати. Чему горке сузе лити?
Кад не увиђаш много тога превиђаш, поштовани просветни радниче. Рецимо, ти који си у средњој школи – опажаш ли подлу лингвистичку корекцију традиционалног позива који обављаш, а коју су без твоје сагласности извшили они “горе”?
Више ниси професор већ наставник!
Да ли цењени просветни радниче примећујеш да те они “одозгоре” непрестано посипају пепелом псеудодемократских норми којима ти затрпавају ауторитет неопходан за рад између четири школска зида?
(Баш их брига кад у твојој кожи нису).
Да ли уважени просветни радниче увиђаш како ћеш обрати бостан зелен ако ти неки проблематикус изминира час а ти га услед непостојања средстава за санкционисање деликвентног понашања још и удаљиш са часа?
Да ли схваташ да ће те у том случају ауторитети из оних “горе” кабинета олако оптужити да не обављаш ваљано посао за који си плаћен?
Да ли претпостављаш, просветни радниче, да ћеш бити прекорен да ниси компетентан за посао за који си школован (јер шта си забога чинио на свим оним силним и бескорисним ад хок семинарима и стручним усавршавањима?)
Да ниси педагог – натрљаће ти на нос неки „одозгоре“ демагог.
Штавише, и директор ћете начепити из неке своје комбинаторске обавезе према онима “горе”.
Речју, бићеш оптужен да не умеш обезбедити угодан амбијент за несметано одвијање наставе.
Замериће ти да си сметен и неспособан да усред леопардовог кавеза нахраниш изгладнелог леопарда једним пилећим крилцем. (Метафорички речено).
Но, не вреди плакати. Чему горке сузе лити?
О наставним амбијентима иначе брину државни чиновници који у својим ушушканим кабинетима испуњеним аромом лаванде, удобно заваљени у кожне фотеље на точкиће, промишљају на који то начин добар наставник (који једва крпи крај с крајем), може креирати угодан амбијент за несметано обављање наставе, и то без елементарних средстава за санкционисање понашања проблематичних ученика, у атмосфери која неодољиво подсећа на ону из забелске мензе.
„Ајде, бре, па то уопште није тако тешко“, изговориће добро ушушкани апаратчик (један од оних “горе”), са нула минута у настави – самопрегорно замишљен над врлим компетенцијама просветних радника ове земље.
Да није дивно било би красно.
А ту је и неизоставни формализам и отуђење које из њега проистиче. Јер сво то јалово исписивање планова, припрема, полугодишњих и годишњих извештаја… Све то бескорисно тргање хартије, непотребно затрпавање компјутерске меморије и изигравање савршене бирократске организованости…, неминовно води једином могућем исходу – Марксовом схватању отуђења.
(“Ево га још један марксиста који цмиздри за прошлим временима и комунизмом који нас је педесет година вукао за нос!” – бесно ће прокоментарисати спечени читатељ ових редова који живи у најбољем од свих светова).
Но, не вреди плакати. Чему горке сузе лити?
Просветни радник у земљи Србији, јесте слика и прилика Марксовог отуђеног човека – и то је на жалост реалност о којој гласно треба зборити.
Формализам отуђује просветног радника од предмета који предаје – али га (не заваравајмо се супротним могућностима), такође отуђује и од ученика којима предаје.
Синдикализам који постаје самом себи сврха, отуђује једну групу просветних радника од друге, треће и четврте групе просветних радника.
Неформалне клике унутар просветне заједнице отуђују просветног радника од другог просветног радника.
Пуко менаџерисање и партитократска надградња отуђују директоре школа од базе просветних радника.
Рационализација и политика штедње, провучене нежно кроз ем-ем-ефовске ушице макроекономске стабилности, отуђује министарство просвете од егзистенцијалних и професионалних проблема заједнице просветних радника.
Речју, дехуманизација врца на све стране. А дехуманизација је саставни део отуђења које прождире узајамну солидарност учитеља, наставника, професора…
Но, не вреди плакати. Чему горке сузе лити?
Зато, пре него што рафално ожежеш по просветним радницима, драги мој наседачу на дневнополитичку пропаганду – тврдећи да је нама у просвети лако, да слободног времена имамо за извоз, да ништа не радимо, да ништа не производимо, да смо паразити на грбачи буџета, ушушкани безбрижно у државне јасле, да нам летње ферије трају три месеца а зимски распуст два, да смо одвише плаћени за посао који отаљавамо, да ’ватамо зјале, да смо нерадници, да смо криви што смо живи, да смо олош.… Дакле, пре него што све то сасвим некритички устврдиш, поштовани наседачу на дневнополитичку пропаганду, схвати да смо ми најпре (и пре свега) заједница високообразованих људи који су исувише отуђени једни од других (и од примарне улоге интелектуалца који слободно говори), те исувише фини да би ти колективно и јавно одбрусили да се торњаш. (И због тога нам, веруј, нимало није лако).
Но, не вреди плакати. Чему горке сузе лити?
Заиста је овакво – никакво стање у просвети…сви киње наставнике, професоре…
Kakav tekst! Bravo!
Upravo za ovo nema opravdanja. Stvar je karaktera, morala i mentalne snage koji ocigledno manjkaju.
„схвати да смо ми најпре (и пре свега) заједница високообразованих људи који су исувише отуђени једни од других (и од примарне улоге интелектуалца који слободно говори), те исувише фини да би ти колективно и јавно одбрусили да се торњаш. (И због тога нам, веруј, нимало није лако).“
Sistem nas očigledno usmerava jedne protiv drugih a mi se na žalost apsolutno ne opiremo toj podmukloj dehumanizaciji.
Još bih jednu stvar dodala. Neuspeh nastavnika je ako dete ne zna, i neuspeh nastavnika je ako detetu da jedinicu jer znači da ga ničemu nije naučio. Izvinite, molim vas! A šta ako dete ne želi da zna, šta ako ga ništa ne zanima, šta ako dolazi u školu samo da ne bi imalo izostanke, i da se malo poigra sa drugarima, šta ako mu je teško da prepiše sa table, a kamoli da malko aktivira mozak? Ima svakakvih primera, ali neznanje učenika je samo njegovo, nastavnik za to nije kriv. Znanje se ne sipa kutlačom u glavu, mora i dete da se malo napregne ako hoće da nauči nešto. Niko ne može da se napregne umesto njega.
Кад сам ја ишао у школу имали смо учитеље у млађим разредима, а у старијим наставнике. У средњој школи смо наставнике погрешно звали професорима. На факултетима такође раде наставници док не стекну звање ванредног професора. Тек тада имају право да се зову професорима и да их студенти тако ословљавају. Звање професора се мора стећи.
Нисам чуо ништа глупље од орвеловштине „професор разредне наставе“, уместо лепог имена учитељ.