Колумна: Сунђери и креде
Аутор: Борис Јашовић
Кажеш да је нама у просвети лако. Да слободног времена имамо за извоз. Да ништа не радимо. Да ништа не производимо. Да смо паразити на грбачи буџета. Ушушкани безбрижно у државне јасле. Да нам летње ферије трају три месеца а зимски распуст два. Да смо одвише плаћени за посао који отаљавамо. Да ’ватамо зјале. Да смо нерадници. Да смо криви што смо живи. Да смо олош.…
Не набрајај даље драги мој наседачу на дневнополитичку пропаганду.
Ми смо само скупина високообразованих људи који никада неће осетити угодност напредовања у каријери. Ми смо заједница високообразованих појединаца чија ће се плата вечито вртети око републичког просека (углавном малко испод њега). Ми смо фабрика високообразованих радника који производе знање. Ми смо конзилијум високообразованих васпитача који се бави крпљењем рупа у васпитању туђе деце. Ми смо полигон високообразованих пацијената над којима држава врши реформске опите…
Но, не вреди плакати. Чему горке сузе лити?
Држава просветној заједници ионако више одмаже него што помаже. Својим копи-пејст правилницима и осталим подзаконским актима, преписаним из какве илустроване еуропске сликовнице под радним називом “Како од просветног радника направити идиота?” – држава урушава и оно мало ауторитета што се задржало на рубовима позива који предано обављамо.
Министарство олако подлеже иновацијама чија се једина сврха огледа у рационалном смањењу броја запослених и континуираном произвођењу армије јефтиних радника. Истих оних које ће само рмбачити а притом неће постављати сувишна питања (за шта је потребно хуманистичко образовање и грађанско васпитање). Они други – способни да постављају „сувишна“ питања (с дипломом државног факултета у џепу), ипак неће бити овде јер ће претходно стругнути у иностранство – знањем за имањем.
Но, не вреди плакати. Чему горке сузе лити?
Кад не увиђаш много тога превиђаш, поштовани просветни радниче. Рецимо, ти који си у средњој школи – опажаш ли подлу лингвистичку корекцију традиционалног позива који обављаш, а коју су без твоје сагласности извшили они “горе”?
Више ниси професор већ наставник!
Да ли цењени просветни радниче примећујеш да те они “одозгоре” непрестано посипају пепелом псеудодемократских норми којима ти затрпавају ауторитет неопходан за рад између четири школска зида?
(Баш их брига кад у твојој кожи нису).
Да ли уважени просветни радниче увиђаш како ћеш обрати бостан зелен ако ти неки проблематикус изминира час а ти га услед непостојања средстава за санкционисање деликвентног понашања још и удаљиш са часа?
Да ли схваташ да ће те у том случају ауторитети из оних “горе” кабинета олако оптужити да не обављаш ваљано посао за који си плаћен?
Да ли претпостављаш, просветни радниче, да ћеш бити прекорен да ниси компетентан за посао за који си школован (јер шта си забога чинио на свим оним силним и бескорисним ад хок семинарима и стручним усавршавањима?)
Да ниси педагог – натрљаће ти на нос неки „одозгоре“ демагог.
Штавише, и директор ћете начепити из неке своје комбинаторске обавезе према онима “горе”.
Речју, бићеш оптужен да не умеш обезбедити угодан амбијент за несметано одвијање наставе.
Замериће ти да си сметен и неспособан да усред леопардовог кавеза нахраниш изгладнелог леопарда једним пилећим крилцем. (Метафорички речено).
Но, не вреди плакати. Чему горке сузе лити?
О наставним амбијентима иначе брину државни чиновници који у својим ушушканим кабинетима испуњеним аромом лаванде, удобно заваљени у кожне фотеље на точкиће, промишљају на који то начин добар наставник (који једва крпи крај с крајем), може креирати угодан амбијент за несметано обављање наставе, и то без елементарних средстава за санкционисање понашања проблематичних ученика, у атмосфери која неодољиво подсећа на ону из забелске мензе.
„Ајде, бре, па то уопште није тако тешко“, изговориће добро ушушкани апаратчик (један од оних “горе”), са нула минута у настави – самопрегорно замишљен над врлим компетенцијама просветних радника ове земље.
Да није дивно било би красно.
А ту је и неизоставни формализам и отуђење које из њега проистиче. Јер сво то јалово исписивање планова, припрема, полугодишњих и годишњих извештаја… Све то бескорисно тргање хартије, непотребно затрпавање компјутерске меморије и изигравање савршене бирократске организованости…, неминовно води једином могућем исходу – Марксовом схватању отуђења.
(“Ево га још један марксиста који цмиздри за прошлим временима и комунизмом који нас је педесет година вукао за нос!” – бесно ће прокоментарисати спечени читатељ ових редова који живи у најбољем од свих светова).
Но, не вреди плакати. Чему горке сузе лити?
Просветни радник у земљи Србији, јесте слика и прилика Марксовог отуђеног човека – и то је на жалост реалност о којој гласно треба зборити.
Формализам отуђује просветног радника од предмета који предаје – али га (не заваравајмо се супротним могућностима), такође отуђује и од ученика којима предаје.
Синдикализам који постаје самом себи сврха, отуђује једну групу просветних радника од друге, треће и четврте групе просветних радника.
Неформалне клике унутар просветне заједнице отуђују просветног радника од другог просветног радника.
Пуко менаџерисање и партитократска надградња отуђују директоре школа од базе просветних радника.
Рационализација и политика штедње, провучене нежно кроз ем-ем-ефовске ушице макроекономске стабилности, отуђује министарство просвете од егзистенцијалних и професионалних проблема заједнице просветних радника.
Речју, дехуманизација врца на све стране. А дехуманизација је саставни део отуђења које прождире узајамну солидарност учитеља, наставника, професора…
Но, не вреди плакати. Чему горке сузе лити?
Зато, пре него што рафално ожежеш по просветним радницима, драги мој наседачу на дневнополитичку пропаганду – тврдећи да је нама у просвети лако, да слободног времена имамо за извоз, да ништа не радимо, да ништа не производимо, да смо паразити на грбачи буџета, ушушкани безбрижно у државне јасле, да нам летње ферије трају три месеца а зимски распуст два, да смо одвише плаћени за посао који отаљавамо, да ’ватамо зјале, да смо нерадници, да смо криви што смо живи, да смо олош.… Дакле, пре него што све то сасвим некритички устврдиш, поштовани наседачу на дневнополитичку пропаганду, схвати да смо ми најпре (и пре свега) заједница високообразованих људи који су исувише отуђени једни од других (и од примарне улоге интелектуалца који слободно говори), те исувише фини да би ти колективно и јавно одбрусили да се торњаш. (И због тога нам, веруј, нимало није лако).
Но, не вреди плакати. Чему горке сузе лити?