Kolumna: Sunđeri i krede
Autor: Boris Jašović
Kažeš da je nama u prosveti lako. Da slobodnog vremena imamo za izvoz. Da ništa ne radimo. Da ništa ne proizvodimo. Da smo paraziti na grbači budžeta. Ušuškani bezbrižno u državne jasle. Da nam letnje ferije traju tri meseca a zimski raspust dva. Da smo odviše plaćeni za posao koji otaljavamo. Da ’vatamo zjale. Da smo neradnici. Da smo krivi što smo živi. Da smo ološ.…
Ne nabrajaj dalje dragi moj nasedaču na dnevnopolitičku propagandu.
Mi smo samo skupina visokoobrazovanih ljudi koji nikada neće osetiti ugodnost napredovanja u karijeri. Mi smo zajednica visokoobrazovanih pojedinaca čija će se plata večito vrteti oko republičkog proseka (uglavnom malko ispod njega). Mi smo fabrika visokoobrazovanih radnika koji proizvode znanje. Mi smo konzilijum visokoobrazovanih vaspitača koji se bavi krpljenjem rupa u vaspitanju tuđe dece. Mi smo poligon visokoobrazovanih pacijenata nad kojima država vrši reformske opite…
No, ne vredi plakati. Čemu gorke suze liti?
Država prosvetnoj zajednici ionako više odmaže nego što pomaže. Svojim kopi-pejst pravilnicima i ostalim podzakonskim aktima, prepisanim iz kakve ilustrovane europske slikovnice pod radnim nazivom “Kako od prosvetnog radnika napraviti idiota?” – država urušava i ono malo autoriteta što se zadržalo na rubovima poziva koji predano obavljamo.
Ministarstvo olako podleže inovacijama čija se jedina svrha ogleda u racionalnom smanjenju broja zaposlenih i kontinuiranom proizvođenju armije jeftinih radnika. Istih onih koje će samo rmbačiti a pritom neće postavljati suvišna pitanja (za šta je potrebno humanističko obrazovanje i građansko vaspitanje). Oni drugi – sposobni da postavljaju „suvišna“ pitanja (s diplomom državnog fakulteta u džepu), ipak neće biti ovde jer će prethodno strugnuti u inostranstvo – znanjem za imanjem.
No, ne vredi plakati. Čemu gorke suze liti?
Kad ne uviđaš mnogo toga previđaš, poštovani prosvetni radniče. Recimo, ti koji si u srednjoj školi – opažaš li podlu lingvističku korekciju tradicionalnog poziva koji obavljaš, a koju su bez tvoje saglasnosti izvšili oni “gore”?
Više nisi profesor već nastavnik!
Da li cenjeni prosvetni radniče primećuješ da te oni “odozgore” neprestano posipaju pepelom pseudodemokratskih normi kojima ti zatrpavaju autoritet neophodan za rad između četiri školska zida?
(Baš ih briga kad u tvojoj koži nisu).
Da li uvaženi prosvetni radniče uviđaš kako ćeš obrati bostan zelen ako ti neki problematikus izminira čas a ti ga usled nepostojanja sredstava za sankcionisanje delikventnog ponašanja još i udaljiš sa časa?
Da li shvataš da će te u tom slučaju autoriteti iz onih “gore” kabineta olako optužiti da ne obavljaš valjano posao za koji si plaćen?
Da li pretpostavljaš, prosvetni radniče, da ćeš biti prekoren da nisi kompetentan za posao za koji si školovan (jer šta si zaboga činio na svim onim silnim i beskorisnim ad hok seminarima i stručnim usavršavanjima?)
Da nisi pedagog – natrljaće ti na nos neki „odozgore“ demagog.
Štaviše, i direktor ćete načepiti iz neke svoje kombinatorske obaveze prema onima “gore”.
Rečju, bićeš optužen da ne umeš obezbediti ugodan ambijent za nesmetano odvijanje nastave.
Zameriće ti da si smeten i nesposoban da usred leopardovog kaveza nahraniš izgladnelog leoparda jednim pilećim krilcem. (Metaforički rečeno).
No, ne vredi plakati. Čemu gorke suze liti?
O nastavnim ambijentima inače brinu državni činovnici koji u svojim ušuškanim kabinetima ispunjenim aromom lavande, udobno zavaljeni u kožne fotelje na točkiće, promišljaju na koji to način dobar nastavnik (koji jedva krpi kraj s krajem), može kreirati ugodan ambijent za nesmetano obavljanje nastave, i to bez elementarnih sredstava za sankcionisanje ponašanja problematičnih učenika, u atmosferi koja neodoljivo podseća na onu iz zabelske menze.
„Ajde, bre, pa to uopšte nije tako teško“, izgovoriće dobro ušuškani aparatčik (jedan od onih “gore”), sa nula minuta u nastavi – samopregorno zamišljen nad vrlim kompetencijama prosvetnih radnika ove zemlje.
Da nije divno bilo bi krasno.
A tu je i neizostavni formalizam i otuđenje koje iz njega proističe. Jer svo to jalovo ispisivanje planova, priprema, polugodišnjih i godišnjih izveštaja… Sve to beskorisno trganje hartije, nepotrebno zatrpavanje kompjuterske memorije i izigravanje savršene birokratske organizovanosti…, neminovno vodi jedinom mogućem ishodu – Marksovom shvatanju otuđenja.
(“Evo ga još jedan marksista koji cmizdri za prošlim vremenima i komunizmom koji nas je pedeset godina vukao za nos!” – besno će prokomentarisati spečeni čitatelj ovih redova koji živi u najboljem od svih svetova).
No, ne vredi plakati. Čemu gorke suze liti?
Prosvetni radnik u zemlji Srbiji, jeste slika i prilika Marksovog otuđenog čoveka – i to je na žalost realnost o kojoj glasno treba zboriti.
Formalizam otuđuje prosvetnog radnika od predmeta koji predaje – ali ga (ne zavaravajmo se suprotnim mogućnostima), takođe otuđuje i od učenika kojima predaje.
Sindikalizam koji postaje samom sebi svrha, otuđuje jednu grupu prosvetnih radnika od druge, treće i četvrte grupe prosvetnih radnika.
Neformalne klike unutar prosvetne zajednice otuđuju prosvetnog radnika od drugog prosvetnog radnika.
Puko menadžerisanje i partitokratska nadgradnja otuđuju direktore škola od baze prosvetnih radnika.
Racionalizacija i politika štednje, provučene nežno kroz em-em-efovske ušice makroekonomske stabilnosti, otuđuje ministarstvo prosvete od egzistencijalnih i profesionalnih problema zajednice prosvetnih radnika.
Rečju, dehumanizacija vrca na sve strane. A dehumanizacija je sastavni deo otuđenja koje proždire uzajamnu solidarnost učitelja, nastavnika, profesora…
No, ne vredi plakati. Čemu gorke suze liti?
Zato, pre nego što rafalno ožežeš po prosvetnim radnicima, dragi moj nasedaču na dnevnopolitičku propagandu – tvrdeći da je nama u prosveti lako, da slobodnog vremena imamo za izvoz, da ništa ne radimo, da ništa ne proizvodimo, da smo paraziti na grbači budžeta, ušuškani bezbrižno u državne jasle, da nam letnje ferije traju tri meseca a zimski raspust dva, da smo odviše plaćeni za posao koji otaljavamo, da ’vatamo zjale, da smo neradnici, da smo krivi što smo živi, da smo ološ.… Dakle, pre nego što sve to sasvim nekritički ustvrdiš, poštovani nasedaču na dnevnopolitičku propagandu, shvati da smo mi najpre (i pre svega) zajednica visokoobrazovanih ljudi koji su isuviše otuđeni jedni od drugih (i od primarne uloge intelektualca koji slobodno govori), te isuviše fini da bi ti kolektivno i javno odbrusili da se tornjaš. (I zbog toga nam, veruj, nimalo nije lako).
No, ne vredi plakati. Čemu gorke suze liti?
Zaista je ovakvo – nikakvo stanje u prosveti…svi kinje nastavnike, profesore…
Kakav tekst! Bravo!
Upravo za ovo nema opravdanja. Stvar je karaktera, morala i mentalne snage koji ocigledno manjkaju.
„shvati da smo mi najpre (i pre svega) zajednica visokoobrazovanih ljudi koji su isuviše otuđeni jedni od drugih (i od primarne uloge intelektualca koji slobodno govori), te isuviše fini da bi ti kolektivno i javno odbrusili da se tornjaš. (I zbog toga nam, veruj, nimalo nije lako).“
Sistem nas očigledno usmerava jedne protiv drugih a mi se na žalost apsolutno ne opiremo toj podmukloj dehumanizaciji.
Još bih jednu stvar dodala. Neuspeh nastavnika je ako dete ne zna, i neuspeh nastavnika je ako detetu da jedinicu jer znači da ga ničemu nije naučio. Izvinite, molim vas! A šta ako dete ne želi da zna, šta ako ga ništa ne zanima, šta ako dolazi u školu samo da ne bi imalo izostanke, i da se malo poigra sa drugarima, šta ako mu je teško da prepiše sa table, a kamoli da malko aktivira mozak? Ima svakakvih primera, ali neznanje učenika je samo njegovo, nastavnik za to nije kriv. Znanje se ne sipa kutlačom u glavu, mora i dete da se malo napregne ako hoće da nauči nešto. Niko ne može da se napregne umesto njega.
Kad sam ja išao u školu imali smo učitelje u mlađim razredima, a u starijim nastavnike. U srednjoj školi smo nastavnike pogrešno zvali profesorima. Na fakultetima takođe rade nastavnici dok ne steknu zvanje vanrednog profesora. Tek tada imaju pravo da se zovu profesorima i da ih studenti tako oslovljavaju. Zvanje profesora se mora steći.
Nisam čuo ništa gluplje od orvelovštine „profesor razredne nastave“, umesto lepog imena učitelj.