Парк, сцена 1: Девојчица од можда годину и по, неспретно се креће, цуцла у устима, једва устаје када падне. Мајке, оца, баке… нигде. Дете креће ка улици. Неке две женице седе на удаљеној клупи. Окренуте леђима! Истрчавају непознати људи и хватају туђе дете да не изађе на улицу.
Парк, сцена 2: Велик и висок тобоган, деце мање, веће, разне, и гужва на пењању али не спушта се нико. Разлог – неколико дечака се досетило да блокира тунел и измишља не знам које услове да би неко прошао. Деца плачу, неки не умеју да се врате, а родитељи чуче пред тунелом из кога нико не излази. Али они родитељи који се чекају, мирно пију своје кафе, не виде и не чују.
Парк, сцена 3: Дечак је ушао у аутић-возалицу, убацио жетон и започео вожњу. Ту прилази нешто старији дечак и овај мањи му, уз одобравање мајке, говори да жели сам да се вози. Потпуно легитимно, дете је платило своју вожњу. Велики дечак не мари. Улази, удара по волану и лупа ногама. Млађе дете креће да плаче и жели да изађе. Дете излази, плаче, то траје, али родитељ који треба да се појави, не појављује се.
Парк, сцена 4: Мама каже да се креће кући. Девојчица од 3-4 године тражи своју лопту, и види да је држи друга, јако мала девојчица. Прилази јој и тражи своју лопту. Деца имају право да узму своје ствари назад када год пожеле. Дете се мршти и грли лопту. Мајка погледом тражи некога ко чува ово дете, уверена да родитељи то гледају и већ су се упутили да лопту врате. Нема никога.
Девојчица поново покуша да узме своју лопту, малецка је још јаче стеже и почиње да плаче. Мама не зна куд ће, жури да крене, а одрасле особе да јој се обрати нема.
Парк, сцена 5: Редовна у сваком парку. Дете на љуљашци, док друго протрчава ту испред, иза, у домету љуљашке. Кажеш му – пази, ударићеш се… оно се на трен уплаши, и како је деци пажња кратког даха, поново се нађе ту негде. Нема родитеља да га склони. И тако гледаш како ће тврда љуљашка у замаху не-смем-ни-да-помислим-колико-језиво да разбије главу другом детету.
Па вас питам, родитељи – треба ли ја да склањам ваше дете када стаје у ред испред мог? Треба ли ја да отимам из руку вашем детету када неће моме да врати играчку? Треба ли ја да интервенишем над вашим дететом када удара моје? Треба ли ја да извлачим ваше дете из аутића да би моје дете могло да заврши своју вожњу? Треба ли да гледам како се ваше дете повређује јер се моје забавља онако како је и предвиђено да се забавља?
Не треба. Ви то треба да радите. И ако моје дете има неки проблем са вашим, ја треба вама да се обратим. Како да вам се обратим када вас нема? Јасно је да свакоме може да се деси тренутак непажње, чак и кад сте тик уз дете. Али парк је место где сте довели своје дете да се игра, дете које је мало, које не зна за опасности и које није одговорно за своје поступке. Такође није одговорно што тестира хоће ли му проћи неки поступак, оно тако стиче увид у норме понашања које су у друштву прихватљиве. Ви сте одговорни. И то није у супротности са принципом да децу треба учити да сами решавају међусобне конфликте и изборе се за себе. Дакле, треба их учити томе.
Што значи да ће у том процесу некада успети то да реше а некада не. Зато је на вама родитељима да будете ту негде, пуштате децу да се играју, комуницирају, надмудрују, одмеравају снаге, боре се за своје место, све до тачке где они даље не умеју или не желе. Тада је на вама је да се, заједно са другима родитељима, укључите као особа одговорна за своје дете. Да се у његово име извините, или побуните, узмете му туђу играчку, да га померите или вратите на његово место у реду.
Васпитавање је посао 24 сата. А парк је место где деца могу много да науче о решавању конфликата. Место са много изазова. Место где срећу децу која су им позната и нису, старија су или млађа, (не)васпитана слично или потпуно другачије. И зато то није место ваше забаве, већ дететове. Ако сте вешти да га пре свега пазите а успут проћаскате са друштвом, одлично. Али никако обрнуто.
Хелена К.