Park, scena 1: Devojčica od možda godinu i po, nespretno se kreće, cucla u ustima, jedva ustaje kada padne. Majke, oca, bake… nigde. Dete kreće ka ulici. Neke dve ženice sede na udaljenoj klupi. Okrenute leđima! Istrčavaju nepoznati ljudi i hvataju tuđe dete da ne izađe na ulicu.
Park, scena 2: Velik i visok tobogan, dece manje, veće, razne, i gužva na penjanju ali ne spušta se niko. Razlog – nekoliko dečaka se dosetilo da blokira tunel i izmišlja ne znam koje uslove da bi neko prošao. Deca plaču, neki ne umeju da se vrate, a roditelji čuče pred tunelom iz koga niko ne izlazi. Ali oni roditelji koji se čekaju, mirno piju svoje kafe, ne vide i ne čuju.
Park, scena 3: Dečak je ušao u autić-vozalicu, ubacio žeton i započeo vožnju. Tu prilazi nešto stariji dečak i ovaj manji mu, uz odobravanje majke, govori da želi sam da se vozi. Potpuno legitimno, dete je platilo svoju vožnju. Veliki dečak ne mari. Ulazi, udara po volanu i lupa nogama. Mlađe dete kreće da plače i želi da izađe. Dete izlazi, plače, to traje, ali roditelj koji treba da se pojavi, ne pojavljuje se.
Park, scena 4: Mama kaže da se kreće kući. Devojčica od 3-4 godine traži svoju loptu, i vidi da je drži druga, jako mala devojčica. Prilazi joj i traži svoju loptu. Deca imaju pravo da uzmu svoje stvari nazad kada god požele. Dete se mršti i grli loptu. Majka pogledom traži nekoga ko čuva ovo dete, uverena da roditelji to gledaju i već su se uputili da loptu vrate. Nema nikoga.
Devojčica ponovo pokuša da uzme svoju loptu, malecka je još jače steže i počinje da plače. Mama ne zna kud će, žuri da krene, a odrasle osobe da joj se obrati nema.
Park, scena 5: Redovna u svakom parku. Dete na ljuljašci, dok drugo protrčava tu ispred, iza, u dometu ljuljaške. Kažeš mu – pazi, udarićeš se… ono se na tren uplaši, i kako je deci pažnja kratkog daha, ponovo se nađe tu negde. Nema roditelja da ga skloni. I tako gledaš kako će tvrda ljuljaška u zamahu ne-smem-ni-da-pomislim-koliko-jezivo da razbije glavu drugom detetu.
Pa vas pitam, roditelji – treba li ja da sklanjam vaše dete kada staje u red ispred mog? Treba li ja da otimam iz ruku vašem detetu kada neće mome da vrati igračku? Treba li ja da intervenišem nad vašim detetom kada udara moje? Treba li ja da izvlačim vaše dete iz autića da bi moje dete moglo da završi svoju vožnju? Treba li da gledam kako se vaše dete povređuje jer se moje zabavlja onako kako je i predviđeno da se zabavlja?
Ne treba. Vi to treba da radite. I ako moje dete ima neki problem sa vašim, ja treba vama da se obratim. Kako da vam se obratim kada vas nema? Jasno je da svakome može da se desi trenutak nepažnje, čak i kad ste tik uz dete. Ali park je mesto gde ste doveli svoje dete da se igra, dete koje je malo, koje ne zna za opasnosti i koje nije odgovorno za svoje postupke. Takođe nije odgovorno što testira hoće li mu proći neki postupak, ono tako stiče uvid u norme ponašanja koje su u društvu prihvatljive. Vi ste odgovorni. I to nije u suprotnosti sa principom da decu treba učiti da sami rešavaju međusobne konflikte i izbore se za sebe. Dakle, treba ih učiti tome.
Što znači da će u tom procesu nekada uspeti to da reše a nekada ne. Zato je na vama roditeljima da budete tu negde, puštate decu da se igraju, komuniciraju, nadmudruju, odmeravaju snage, bore se za svoje mesto, sve do tačke gde oni dalje ne umeju ili ne žele. Tada je na vama je da se, zajedno sa drugima roditeljima, uključite kao osoba odgovorna za svoje dete. Da se u njegovo ime izvinite, ili pobunite, uzmete mu tuđu igračku, da ga pomerite ili vratite na njegovo mesto u redu.
Vaspitavanje je posao 24 sata. A park je mesto gde deca mogu mnogo da nauče o rešavanju konflikata. Mesto sa mnogo izazova. Mesto gde sreću decu koja su im poznata i nisu, starija su ili mlađa, (ne)vaspitana slično ili potpuno drugačije. I zato to nije mesto vaše zabave, već detetove. Ako ste vešti da ga pre svega pazite a usput proćaskate sa društvom, odlično. Ali nikako obrnuto.
Helena K.