Захтеви који се нађу пред децом током њиховог образовања из године у годину све су већи, градиво обимније, а свакодневне обавезе све напорније, па се школарци, а наравно и њихови родитељи, тешко носе с толиком количином стреса.
Наравно, на том путу тешко је избећи лоше оцене које изазивају велико разочарање код деце, а и код родитеља.
Једно је сигурно: нема детета које није добило барем једном лошу оцену! Међутим и ту се мишљења разликују јер је за једне лоша оцена нпр. тројка док други лошим оценама сматрају само оне негативне. Било како било, очекивања су велика, како ученика, тако и њихових родитеља.
Често и родитељи својим ставом могу наметнути детету стрес па због превеликих очекивања или страха изазову контраефект.
Родитељи би требало да се суздрже од критиковања, кажњавања, прекидања комуникације или кажњавања детета док се оцена не поправи јер то може створити огроман притисак. Зато је боља тактика применити друге, позитивне стратегије попут слушања, охрабривања, прихватања, поштовања…
Такође, врло је опасан и тренд просека 5,0 који осим што фрустрира дете, нарушава односе између родитеља и деце због превеликих очекивања изазваних страхом. Зато би родитељи морали да пазе да не стварају притисак детету или га стално окривљују због тог неуспеха.
Иако су оцене битне за даље школовање, родитељи треба да буду свесни тога да вредност детета никако не одређују његове школске оцене, већ да се ради о особи с низом врлина и способности, па и у случају лошијих оцена.
Прва грешка коју родитељи чине је када оцене сматрају јединим мерилом дететовог знања, а то у суштини не мора бити тако. Следећа је грешка наша анксиозност или незадовољство тиме, а решење је у начину на који сагледавамо целу ситуацију. Врло је важно не етикетирати дете као недовољно упорно, незаинтересовано, него покушати сагледати целу ситуацију, на начин што је све допринело томе да дете добија лоше оцене.
Пракса је показала – што се сами боље носимо с ‘неуспехом’ нашег детета, то ће се и оно само брже опоравити од онога што сматрамо неуспехом. Лошу оцену треба схватити као поруку о томе да је за неки предмет или део градива неког предмета потребно уложити више труда. Детету треба јасно рећи како очекујемо да лошу оцену поправи и у којем периоду и проверити да ли му у томе треба наша помоћ, а без пропратних лоших осећања разочарења или љутње што није било другачије.
Лоше оцене не могу се избећи, додаје она, уз савет да баш увек детету треба јасно дати до знања како не мислимо да је оцена заиста мера његових способности или његових вредности.
Посебну пажњу треба посветити оним случајевима када већина или барем више од половине разреда добија негативне оцене из неког теста, што је јасан знак или да је тест био непримерен по тежини или да је било неких пропуста приликом усвајања или утврђивања градива, а када родитељи не би требало да се устручавају да се саветују с предметним наставником.
Свакако, не доживљавају сва деца исто неуспех у школи, па родитељи морају пажљиво приступити овом проблему.
Деца која су преосетљива на неуспех уједно су склона грешку тражити у себи, зато их кроз подршку за све што су претходно добро учинили треба јачати за даља постигнућа. Ону децу која се према извршавању својих обавеза односе немарно и склона су да траже изговоре и оправдања треба суочавати с тиме што је њихова одговорност.
Kако се школски дани не би претворили у право мучење, родитељи треба да буду подршка, а непрекидно учење с дететом није добар модел његова напретка.
То је питање које превазилази појединачна настојања, а школа се воли кроз јачање заједништва, припадања, осећај не само појединачног успеха, него онога што је успех одељења, школе у целини. Децу је важно подстицати да све задатке које могу ураде сами, а помоћ се пружа у оном делу који је потребан. Непрекидно учење с дететом свакако није добар модел дететовог напретка, иако се то родитељима можда тако тренутно чини.
Деца различито реагују на оцене
Нека деца врло тешко прихватају лоше оцене па су чак понекад склона показивати реакције попут депресије, повлачења, губитка самопоштовања, агресивности и психосоматских тегоба. Овде је врло битна подршка родитеља, а у неким ситуацијама и стручна помоћ.
Друга деца знају реаговати још већим отпором према учењу, уз став да их није брига за оцене, што је заправо врло чест психолошки одбрамбени механизам.
Нека деца мисле да су њихове оцене случајност и да зависе од симпатија или антипатија учитеља. Овакав тип ученика требало би да схвати да учи за себе, а не за учитеља или родитеље – родитељи зато треба да похвале дете за сваку добру оцену, а код лоше да му понуде помоћ.
Амбициозна деца радују се учењу, а кад добију лошу оцену, реагују рационално и не допуштају да их савлада стрес – њих неуспех само мотивише. Уколико дете изгуби вољу за школом чим добије лошу оцену, треба му помоћи саветом и охрабрити га. Родитељи се морају побринути да не изгуби мотивацију и веру у себе.
Дете перфекциониста које искључиво жели одличне оцене само себи ствара притисак, али треба научити да лоша оцена није никакав крај света. Родитељи ни у ком случају не би требало да притискају дете.
Извор: Рингераја