Вест о дечаку који се после школе није вратио кући и због чијег је нестанка активиран систем Пронађи ме, по други пут откако је уведен, узнемирила је целу Србију. На срећу, све се добро завршило. Дечак је пронађен и враћен родитељима.
Ипак, ништа мање забрињавајући од самог његовог нестанка је и разлог због ког се он, наводно, није вратио кући. Како пишу медији, министар полиције изјавио је да једанаестогодишњи дечак није смео кући због лоше оцене коју је добио у школи.
Без жеље да родитељима солимо рану или држимо нетражене лекције, али ако страх због оцене натера дете на овакав потез, није то дете оно које треба преваспитавати и преиспитивати. У огледало треба да се погледају одрасли. Родитељи, наставници, друштво.
Сви смо од детињства били приморани или мотивисани да добро учимо. „Ако кући донесеш петице, волећу те и бићу поносан на тебе, више те нећу грдити“, ова токсична фраза позната је многима. Иако најчешће никада није тим речима изговорена, она се у ваздуху осећа. Дете, будући да је физички и емоционално зависно од маме и тате, наравно, чувши ово, потрудиће се да покаже добар резултат како би задовољило своје родитеље. Међутим, такво понашање у будућности, већ у одраслом добу, може утицати на цео живот детета и резултирати многим непријатним последицама.
Захтеви који се пред децу постављају током њиховог образовања из године у годину све су већи, градиво обимније, а свакодневне обавезе све напорније, па се школарци тешко носе с толиком количином стреса. И пре него што помислите да је пре 20 или 30 година било теже, слободно то одмах заборавите. Јер није. У школи сте проводили мање времена, имали мањи број предмета и мање ваншколских обавеза. Нисте имали два страна језика. Нисте имали информатику, дигитални свет, нити изборне (а обавезне) предмете.
Наравно, на том путу тешко је избећи лоше оцене које изазивају велико разочарање код деце, а и код родитеља.
Деца су данас под далеко већим притиском. И колико год ми тврдили да су они мажени и пажени, заправо се никад није у тој мери од њих очекивало да „остваре свој пуни потенцијал“. Да уче и додатни страни језик. Да буду и одлични спортисти. Да упишу и музичку школу. Да иду на глуму или фолклор. И наравно, да кући доносе само добре оцене.
Тај тренд просека 5,00 осим што фрустрира дете, нарушава односе између родитеља и деце због превеликих очекивања изазваних страхом. Зато би родитељи морали да пазе да не стварају притисак детету или га стално окривљују због тог неуспеха.
И размислите, да ли је заиста праведно да од свог детета очекујете да буде истовремено изузетно у свим областима? У друштвеним и природним наукама, једнако као и у уметности и књижевности. Јесте ли ви само изузетни у свему? Или мислите да би то требало да буде само ваше дете?
Знамо да већина родитеља ствара притисак на децу у најбољој намери, верујући да ће им одличне оцене обезбедити сигурну будућност. Иако нисмо склони томе да на глас често изговарамо ту сурову истину, да успешан човек често није онај који је напунио књижице петицама, ипак је можда боље да се тога понекад подсетимо.
Па чак и кад бисте знали да ће све петице вашем детету обезбедити сјајну каријеру, да ли бисте то мењали за ваш однос са својим дететом и његово ментално здравље. Шта бисте изабрали?