Vest o dečaku koji se posle škole nije vratio kući i zbog čijeg je nestanka aktiviran sistem Pronađi me, po drugi put otkako je uveden, uznemirila je celu Srbiju. Na sreću, sve se dobro završilo. Dečak je pronađen i vraćen roditeljima.
Ipak, ništa manje zabrinjavajući od samog njegovog nestanka je i razlog zbog kog se on, navodno, nije vratio kući. Kako pišu mediji, ministar policije izjavio je da jedanaestogodišnji dečak nije smeo kući zbog loše ocene koju je dobio u školi.
Bez želje da roditeljima solimo ranu ili držimo netražene lekcije, ali ako strah zbog ocene natera dete na ovakav potez, nije to dete ono koje treba prevaspitavati i preispitivati. U ogledalo treba da se pogledaju odrasli. Roditelji, nastavnici, društvo.
Svi smo od detinjstva bili primorani ili motivisani da dobro učimo. „Ako kući doneseš petice, voleću te i biću ponosan na tebe, više te neću grditi“, ova toksična fraza poznata je mnogima. Iako najčešće nikada nije tim rečima izgovorena, ona se u vazduhu oseća. Dete, budući da je fizički i emocionalno zavisno od mame i tate, naravno, čuvši ovo, potrudiće se da pokaže dobar rezultat kako bi zadovoljilo svoje roditelje. Međutim, takvo ponašanje u budućnosti, već u odraslom dobu, može uticati na ceo život deteta i rezultirati mnogim neprijatnim posledicama.
Zahtevi koji se pred decu postavljaju tokom njihovog obrazovanja iz godine u godinu sve su veći, gradivo obimnije, a svakodnevne obaveze sve napornije, pa se školarci teško nose s tolikom količinom stresa. I pre nego što pomislite da je pre 20 ili 30 godina bilo teže, slobodno to odmah zaboravite. Jer nije. U školi ste provodili manje vremena, imali manji broj predmeta i manje vanškolskih obaveza. Niste imali dva strana jezika. Niste imali informatiku, digitalni svet, niti izborne (a obavezne) predmete.
Naravno, na tom putu teško je izbeći loše ocene koje izazivaju veliko razočaranje kod dece, a i kod roditelja.
Deca su danas pod daleko većim pritiskom. I koliko god mi tvrdili da su oni maženi i paženi, zapravo se nikad nije u toj meri od njih očekivalo da „ostvare svoj puni potencijal“. Da uče i dodatni strani jezik. Da budu i odlični sportisti. Da upišu i muzičku školu. Da idu na glumu ili folklor. I naravno, da kući donose samo dobre ocene.
Taj trend proseka 5,00 osim što frustrira dete, narušava odnose između roditelja i dece zbog prevelikih očekivanja izazvanih strahom. Zato bi roditelji morali da paze da ne stvaraju pritisak detetu ili ga stalno okrivljuju zbog tog neuspeha.
I razmislite, da li je zaista pravedno da od svog deteta očekujete da bude istovremeno izuzetno u svim oblastima? U društvenim i prirodnim naukama, jednako kao i u umetnosti i književnosti. Jeste li vi samo izuzetni u svemu? Ili mislite da bi to trebalo da bude samo vaše dete?
Znamo da većina roditelja stvara pritisak na decu u najboljoj nameri, verujući da će im odlične ocene obezbediti sigurnu budućnost. Iako nismo skloni tome da na glas često izgovaramo tu surovu istinu, da uspešan čovek često nije onaj koji je napunio knjižice peticama, ipak je možda bolje da se toga ponekad podsetimo.
Pa čak i kad biste znali da će sve petice vašem detetu obezbediti sjajnu karijeru, da li biste to menjali za vaš odnos sa svojim detetom i njegovo mentalno zdravlje. Šta biste izabrali?
Tako je. Neka radi šta hoće i jaše Sony 24h. Da ne pokvarimo odnos.
More….
Slažem se sa vama.
Pa i dete mora da zna svoje obaveze i da je njegovu obaveza da radi na svom obrazovanju i da gradi temelje svoje budućnosti.
A temelji što su jači i njegov uspeh je sigurniji.
A šta hvali starijim generacijama kada se znalo ko je đak, ko je roditelj a ko nastavnik.
Sada je sa novim zaključcima i analizi svega u vezi učenja, ocena i dečjeg stvaralaštva i shvatanja pojedinih situacija, sve suprotno od ono juče što je bilo.
Ipak mislim da su ranije generacije bile mnogo odgovornije, vrednije i znale su da kroz uspeh mogu da postignu bolju budućnost, a plus veoma su cenili nastavnike i bili su kulturni, znali su da se kulturno odnose i prema starijim i prema vršnjacima.
A i u takvom okruženju bili su prava deca, odrastala u zdravom okruženju, i nisu znali za zlostavljanje, znali su vrednosti druženja, igre i to im je ostalo u sećanju kao najlepše doba.
Sad je sve to pošlo nekim drugim tokom, i izgubilo tu ljudsku, drugarsku i čovečansku vrednost.
Da li ste svesni koliko je kontradiktornosti u ovom tekstu? Roditelji su negativci koji žele da njihovo dete bude dobar đak?! I kada to dete na koje niko nije vršio pritisak da uči dođe na upis u srednju školu (gde je prosek za željenu školu npr.9.80) pitaju ga, pa zašto nisi učio? Zato što mu je dato pravo da ne uči, da ne sluša roditelje koji mu ipak žele sve najbolje.
Prvo psihocko zdravlje deteta a onda ocene.Danas skola ne znaci mnogo ako nemate debelu vezu
PROVERLJIVA ISTINA. ALI MUKA JE ŠTO U TOME ŠTO SMO MI LJUDI DVOSTRUKIH ARŠINA I LAŽI ČAK I PREMA SOPSTVENOJ DECI. ZAŠTO?? ZATO ŠTO SE NADGORNJAVAMO SA DEČIJIM USPESIMA I BORIMO JEDNI PROTIV DRUGIH ČAK I SA DEČIJIM USPESIMA. I ISPIRAMO USTA SA DECOM PO SVIM SEDELJKAMA. Takvim ljudima pomoći nema ni od Boga ni od političara , ni od ma koga drugog.
U pravu ste sto posto.
Mnogi roditelji svoje komplekse leče na taj način.Nisu ni svesni ili jesu,kakvu štetu nanose svojoj deci.
Kada se ocene ne bi uzimale u obzir kod prijemnih ispita vec samo znanje na istom niko ne bivodio racuna o ocenama!