У прошлости се веровало да деца немају праве способности памћења све док не напуне 8 до 9 месеци. Иако су родитељи кроз своје искуство често могли да виде другачије, тек су недавна истраживања памћења код беба исто и потврдила.
Тако према неким новијим истраживањима, бебе старе само 6 недеља могу да памте догађаје уназад 24 сата, док бебе старе 16 месеци могу имати памћење и 4 месеца уназад.
Краткорочно памћење се проучавало и код фетуса, односно још у пренаталном раздобљу. Тако у 40. недељи трудноће, беба може запамтити подражај на 10 минута до 24 сата.
Истраживање које су осмислили др Антони ДеКаспер и др Мелоди Спенс говори о учењу које се догађа још пре рођења.
Група трудница читала је наглас одређену дечју причу два пута дневно током последњих 6 недеља трудноће. Само неколико сати након порођаја, бебе су имале избор – слушати снимак мајке како чита ону исту причу или неку другу причу. Истраживачи су пратили ритам сисања беба (који се мења зависно од интереса – спорији ритам сисања када на нешто више обраћају пажњу) те на тај начин видели преференцију беба према познатој причи. Закључак је био јасан – учење се догодило још у материци.
Некада се сматрало да бебе перципирају свет као конфузно место и да новорођенчад није способна још ни за шта осим спавања, храњења, плакања. Но, новија истраживања показују да су бебе способне још пре него што проговоре, да се сете догађаја, решавају проблеме. Новорођена беба тако активно истражује, слаже, и организује информације око себе.
Како развијати памћење?
Корисно је водити бебе на различита места која су карактеристична по мирисима, звуковима. Што дете има више позитивних искустава у прошлости, више ће бити отворено за нова искуства у будућности. Звукови и мириси интензивно буде ранија сећања.
Родитељи могу подржавати способност памћења беба успостављањем дневне рутине која бебама даје осећај сигурности и предвидљивости. Понављање игре у истом облику помаже деци да упамте на који се начин играти с одређеном играчком, да вежбају одређене моторичке вештине, те да се прилагоде околини. Свакодневне рутине одласка на спавање, купање, спремања за шетњу и слично дају могућност детету да предвиђа следећи догађај у складу с наученим.
За дете старости годину дана и више, корисно је снимање и гледање кућних видео филмова. Снимити дете у игри, снимити неки догађај, те га касније гледати и наравно коментарисати заједно с дететом, помаже у развијању памћења.
Корисније је када се говори о прошлим догађајима да је родитељ тај који елаборира, обајшњава догађај с потпитањима с циљем досећања целог догађаја, следа радњи, узрока, последица и слично с циљем забаве, разговора насупрот томе да родитељ користи досећање прошлих догађаја само како би добио неку битну информацију (нпр. где си оставио играчку?).
Исто тако, запажање осећаја и досећање прошлог догађаја према осећају који је тада дете имало олакшава разговор о прошлим догађајима. Стога се препоручује за родитеље деце старије од две године да разговарају не само о томе шта се десило него и о томе како су се деца тада осећала. Догађаји обојени емоцијама боље се памте.
Инфантилна амнезија
У просеку, људи имају најранија сећања догађаја када су имали 3 и по године, а немају сигурних сећања за период када су имали мање од две године. Ову појаву зовемо инфантилна амнезија и предмет је занимања многих научника. Иако постоји много различитих покушаја објашњавања овог феномена, у новије време занимљивим се чини објашњење професорке Нелсон и сарадника који кажу како је за аутобиографско памћење (памћење догађаја из сопственог живота) кључан језик, али и родитељи. Важан фактор је и мозак који се у првој години интензивно развија, односно који још нема развијене све структуре важне за аутобиографско памћење. Даље, језик омогућује опстанак сећања кроз могућност препричавања, објашњавања доживљеног и слично што утврђује учење о томе како се досетити. Овде је битна улога родитеља који могу помоћи деци да освеже сопствена сећања и тиме стварају боље трагове за досећање. Наиме, када је у питању памћење, сматра се да све остаје запамћено, ал се не можемо досетити свега што смо икада запамтили јер се с временом губе трагови за досећање. Понављањем одређеног садржаја трагови се чувају од брисања
Аутор: дипл. психолог-професор Ребека Булат
Извор: Харфа