Иако учитељи радо помажу у развоју детета, није њихов посао да децу уче лепом и узорном понашању. Они би требало да само могу да надограде оно што су родитељи створили и да на бази тога могу без већих проблема да се баве образовним процесом. Да буду добри, вредни, лепо васпитани, томе би требало да их науче родитељи. Ја сам и родитељ и учитељ и од учитеља своје деце не очекујем да им буду главни васпитачи.
Јер:
Учитељи нису дужни да уче моју децу да кажу „молим” и „хвала”. Учитељи би требало да имају корист од тога што сам ја своју децу већ научио бонтону.
Они не би требало да уче моју децу да не буду насилници. Мој је посао да децу научим да не злостављају другу децу. Учитељи би требало да буду корисници чињенице да сам их ја научио да буду љубазна и обзирна.
Учитељи не би требало да уче моју децу да поштују ауторитете. Они треба да свој посао преношења знања обављају без тешкоћа захваљујући томе што смо моја супруга и децу томе већ учинили.
Учитељи не би требало да едукују моју ћерку опасностима на друштвеним мрежама. Нису они купили мом детету паметни телефон у 12. години и очекивали од ње да буде свесна одговорности која долази с тиме.
Учитељи не би требало да уче мог сина хигијени. До момента док не крене у школу, он треба увелико да зна да редовно пере руке, не оставља хаос иза себе и труди се да буде чист.
Учитељи не би требало да уче моју децу да нису једини на свету. Да се свет не окреће око њих. Да њихове речи имају тежину, а њихова дела последице. Да ће их лепа реч одвести даље него лаж или поквареност. Да је у реду понекад оћутати. Да држање мобитела у ормарићу за време наставе не боли. Да не знају колико су срећни што имају прилику да иду у школу у којој има питке воде, хране и учитеља којима је стало до њих и који желе да виде њихов успех.
Кад се запитамо зашто ваше дете још није научио течно да чита, покушајте да схватите нешто: ако учитељ мора да га научи све горе наведено, онда му не преостаје много времена да га подучава читању и писању.