Јуче је један клинац ходао три метра испред своје мајке. Ја сам била три метра иза ње, па сам све то видела.
Изашли смо из аутобуса на истој станици. Пуста, уска улица. Када ме је видео, некако је убрзао корак, пожурио је да се одвоји, удаљи од ње, као да има проблем да хода крај мајке, са њом.
Имао је можда око седамнаест година, она три пута више, рецимо.
Леђа су јој била прилично савијена у вратном делу, па је изгледало као да више гледа у стазу него напред, испред себе. Можда би је болело много дубље да је могла да гледа испред себе, јер би онда видела сина који се удаљава све више и више.
Није она била старица, више као остарела пре времена. Некако запуштена и преморена од живота. У темену седа коса покупљена у ниску пунђу, дугачке руке са кожом која се смежурала на подлактицама, дугачки криви прсти, стопала накривљена у папучама са благом платформом, много модрих и зелених вена као грање које се обавило око отечених ногу.
Имала је памучну мајицу на којој се од седења у врелом аутобусу појавио знојав траг, дуж кичме. Упасала ју је у широку цветну сукњу.
У тим дугачким рукама чврсто је држала неколико кеса са поврћем. У једној кеси биле су мушке папуче нове, беле са зеленим линијама, купљене највероватније где и поврће. Сигурна сам да су то биле папуче за сина који се удаљио од ње. Накривила се благо у леву страну да направи баланс јер је сва тежина била смештена у десну руку.
Ходала је споро, ја још спорије јер је стаза била уска и нисам желела да је померам кад је већ ухватила сигуран корак. Били смо близу пута и није било потребе да је померам у страну. Син је већ зашао иза ћошка.
Пре тога се није освртао, слушао је музику са слушалица и брзо ходао, да не остави ни мало простора за сумњу да су њих двоје заједно.
„Нека, нека, имаћеш и ти своју децу“, рекла је када је скренуо, тихо, али довољно гласно да чујем.
Стала је, спустила кесе, мало се исправила, мало удахнула.
„Да Вам помогнем?”
„Нека, нека, навикла сам ја сама. Близу сам куће, хвала!”
Савила се, узела кесе пажљиво да се поврће не би расуло по стази и наставила.
Код куће ме је чекала мама. Прво што угледам кроз стаклена врата, док се пењем на спрат су њене ноге. На десној има вене, скривене и оне које не желе да се скривају. На стопалима моје зимске чарапе, да не хода боса по ламинату. Онда јој видим руке које Срни додају играчке. У једној од њих годинама су своје станиште имала два тромба, она због којих је доктор тати рекао да мама има темпиране бомбе у рукама. Тада је имала две године мање него ја данас, а руке су јој трнуле као да јој је дупло више. Сада је све у реду, лекови су их разбили.
Са последњим степеником коначно јој видим благо погрбљена леђа, кошчате лопатице и лице које одавно није нашминкано и са затегнутом кожом. Носи наочаре и има кратку косу коју тешко може сама да исфенира рукама које су свашта прегурале.
Увек сам била поносна на њу. Моји кораци су чак и кад сам била несигурна и збуњена тинејџерка ишли крај њених, ни метар испред ни метар иза, осим кад се посвађамо у ходу.
Са њом сам ишла да купујем гардеробу, са њом сам ишла на сок у кафиће, са њом сам ишла на плажу, на одморе. И ниједног момента је се нисам постидела.
Мој тата, водинсталатер који улази у шахте и понекад се запрља говнима је човек крај кога ходам и растем. Коме са посла доносим компот од вишања или врућу питу са кромпиром јер знам да то воли да једе. Са којим сам, у младалачким данима радо одлазила на кафу, који ме је чекао сваки пут када сам са великим торбама стизала на викенд из Београда и поносно их носио крај мене, студента.
Никада се нисам срамила својих родитеља, нити се удаљавала од њих као да су странци, а не људи који су ми дали живот и љубав.
Нисам се срамила чак ни када је тата пред пуном плажом учио маму у њеним четрдесетим да плива у плићаку, а њој траљаво иде, па све изгледа као да се дави и нестаје у двадесет сантиметара дубине, уз гласне повике “Бато, Бато!” А ја једра, младост удара у главу и љуља врелу крв, старија симпатија у близини, све гледа, сви гледају, ал ја је храбрим.
Нисам се срамила ни онда када ме је чекао у запрљаном радничком оделу на станици, крај напирлитаних очева наслоњених на скупа аута, а он надлакћен на југо вредан двеста евра, са ишчупаним задњим седиштима. Вире цеви, алат, водокотлић, понекад wц шоља. Али ја улазим дотерана и заносна као у најлуксузнији ауто са кожним седиштима.
Нисам се срамила када су ми говорили да је тата некад пио и да је пузећи долазио кући.
Нисам се срамила ни када су мени, као ова мајка сину, купили неке фалш рибок патике и дали ми их у најлон кеси на улици, пред свима.
Нисам их се срамила ни када смо првих пар година живели ко подстанари у сеоској кући без купатила, па нам тата кад стигнемо са плаже спира песак с ногу у судопери.
Нисам се срамила ни када би лупио неку глупост тамо где можда није требало да је лупи. Или када би неким интелектуалцима префињеним причао о спајању пластичних цеви преко плочица као да у најмању руку описује пресађивање срца.
Нисам се срамила чак ни када би као кришом вадио лоше урађене вештачке зубе негде на вечери у фином ресторану, умотавао их у салвет под столом, да би могао да мирно једе безуб.
Нисам их се никад срамила. То су мој отац и моја мајка, и ја сам њихова ћерка, крв се ту заувек уплела, гени уселили. Можда нису најлепши, најбогатији, најдотеранији, са устима пуним префињених, пажљиво одабраних речи, можда без реперезентативног аута, или простране квадратуре стана, скупих ципела и редовно нафениране косе, али су они моји родитељи и ја сам се одувек поносила њима чак и кад су били најпогрбљенији, најсиромашнији, најзбуњенији у неким лошим ситуацијама које су нас задесиле.
Нико не би требало да се срами својих родитеља, јер свака бора, свака испупчена вена на ногама, сваки окоштали пршљен или седа длака, криви прсти или отекла стопала углавном су само резултат њихових настојања и труда да од нас направе добре људе, сите, обучене, школоване, узвишене, вредне, моралне, истрајне.
Нико не би требало да се срами својих сиротих, погрбљених, нешколованих или превремено остарелих родитеља. Неких пукнутих шавова на мајици или вена на ногама. Неких отврдлих прстију или лактова. Неких потрошених сандала или зашивених чарапа. Неких простих речи и поступака. Неке длаке залутале под мамину мишку или нетемељно обријаних ногу. Неких бора које се усекле да их сви одмах виде на челу. Неке косе сакривене под шешир изашао из моде 65. Неког ува издуженог од старости. Пожутелих ноктију.
Људи се вреднују спрам онога што носе у грудима, спрам своје спремности да некоме помогну, спрам количине љубави коју дају теби и другима. Тако се мери величина човека, никако збрајањем новаца, премеравањем висине куће, коњских снага аута, исправљеношћу пршљенова, глаткоћом коже, одсуством седих у глави…
Тако се вреднују родитељи и тако се воле, безусловно. Баш онако како и оне тебе вреднују, иако можда ниси баш испао најбољи, онако како те воле, иако си можда збрисао неколико метара испред њих, срамећи их се.
Они ти то никада неће узети за зло, зато учи од њих и прихвати их и воли несавршене.
Аутор: Јована Кешански