Juče je jedan klinac hodao tri metra ispred svoje majke. Ja sam bila tri metra iza nje, pa sam sve to videla.
Izašli smo iz autobusa na istoj stanici. Pusta, uska ulica. Kada me je video, nekako je ubrzao korak, požurio je da se odvoji, udalji od nje, kao da ima problem da hoda kraj majke, sa njom.
Imao je možda oko sedamnaest godina, ona tri puta više, recimo.
Leđa su joj bila prilično savijena u vratnom delu, pa je izgledalo kao da više gleda u stazu nego napred, ispred sebe. Možda bi je bolelo mnogo dublje da je mogla da gleda ispred sebe, jer bi onda videla sina koji se udaljava sve više i više.
Nije ona bila starica, više kao ostarela pre vremena. Nekako zapuštena i premorena od života. U temenu seda kosa pokupljena u nisku punđu, dugačke ruke sa kožom koja se smežurala na podlakticama, dugački krivi prsti, stopala nakrivljena u papučama sa blagom platformom, mnogo modrih i zelenih vena kao granje koje se obavilo oko otečenih nogu.
Imala je pamučnu majicu na kojoj se od sedenja u vrelom autobusu pojavio znojav trag, duž kičme. Upasala ju je u široku cvetnu suknju.
U tim dugačkim rukama čvrsto je držala nekoliko kesa sa povrćem. U jednoj kesi bile su muške papuče nove, bele sa zelenim linijama, kupljene najverovatnije gde i povrće. Sigurna sam da su to bile papuče za sina koji se udaljio od nje. Nakrivila se blago u levu stranu da napravi balans jer je sva težina bila smeštena u desnu ruku.
Hodala je sporo, ja još sporije jer je staza bila uska i nisam želela da je pomeram kad je već uhvatila siguran korak. Bili smo blizu puta i nije bilo potrebe da je pomeram u stranu. Sin je već zašao iza ćoška.
Pre toga se nije osvrtao, slušao je muziku sa slušalica i brzo hodao, da ne ostavi ni malo prostora za sumnju da su njih dvoje zajedno.
„Neka, neka, imaćeš i ti svoju decu“, rekla je kada je skrenuo, tiho, ali dovoljno glasno da čujem.
Stala je, spustila kese, malo se ispravila, malo udahnula.
„Da Vam pomognem?”
„Neka, neka, navikla sam ja sama. Blizu sam kuće, hvala!”
Savila se, uzela kese pažljivo da se povrće ne bi rasulo po stazi i nastavila.
Kod kuće me je čekala mama. Prvo što ugledam kroz staklena vrata, dok se penjem na sprat su njene noge. Na desnoj ima vene, skrivene i one koje ne žele da se skrivaju. Na stopalima moje zimske čarape, da ne hoda bosa po laminatu. Onda joj vidim ruke koje Srni dodaju igračke. U jednoj od njih godinama su svoje stanište imala dva tromba, ona zbog kojih je doktor tati rekao da mama ima tempirane bombe u rukama. Tada je imala dve godine manje nego ja danas, a ruke su joj trnule kao da joj je duplo više. Sada je sve u redu, lekovi su ih razbili.
Sa poslednjim stepenikom konačno joj vidim blago pogrbljena leđa, koščate lopatice i lice koje odavno nije našminkano i sa zategnutom kožom. Nosi naočare i ima kratku kosu koju teško može sama da isfenira rukama koje su svašta pregurale.
Uvek sam bila ponosna na nju. Moji koraci su čak i kad sam bila nesigurna i zbunjena tinejdžerka išli kraj njenih, ni metar ispred ni metar iza, osim kad se posvađamo u hodu.
Sa njom sam išla da kupujem garderobu, sa njom sam išla na sok u kafiće, sa njom sam išla na plažu, na odmore. I nijednog momenta je se nisam postidela.
Moj tata, vodinstalater koji ulazi u šahte i ponekad se zaprlja govnima je čovek kraj koga hodam i rastem. Kome sa posla donosim kompot od višanja ili vruću pitu sa krompirom jer znam da to voli da jede. Sa kojim sam, u mladalačkim danima rado odlazila na kafu, koji me je čekao svaki put kada sam sa velikim torbama stizala na vikend iz Beograda i ponosno ih nosio kraj mene, studenta.
Nikada se nisam sramila svojih roditelja, niti se udaljavala od njih kao da su stranci, a ne ljudi koji su mi dali život i ljubav.
Nisam se sramila čak ni kada je tata pred punom plažom učio mamu u njenim četrdesetim da pliva u plićaku, a njoj traljavo ide, pa sve izgleda kao da se davi i nestaje u dvadeset santimetara dubine, uz glasne povike “Bato, Bato!” A ja jedra, mladost udara u glavu i ljulja vrelu krv, starija simpatija u blizini, sve gleda, svi gledaju, al ja je hrabrim.
Nisam se sramila ni onda kada me je čekao u zaprljanom radničkom odelu na stanici, kraj napirlitanih očeva naslonjenih na skupa auta, a on nadlakćen na jugo vredan dvesta evra, sa iščupanim zadnjim sedištima. Vire cevi, alat, vodokotlić, ponekad wc šolja. Ali ja ulazim doterana i zanosna kao u najluksuzniji auto sa kožnim sedištima.
Nisam se sramila kada su mi govorili da je tata nekad pio i da je puzeći dolazio kući.
Nisam se sramila ni kada su meni, kao ova majka sinu, kupili neke falš ribok patike i dali mi ih u najlon kesi na ulici, pred svima.
Nisam ih se sramila ni kada smo prvih par godina živeli ko podstanari u seoskoj kući bez kupatila, pa nam tata kad stignemo sa plaže spira pesak s nogu u sudoperi.
Nisam se sramila ni kada bi lupio neku glupost tamo gde možda nije trebalo da je lupi. Ili kada bi nekim intelektualcima prefinjenim pričao o spajanju plastičnih cevi preko pločica kao da u najmanju ruku opisuje presađivanje srca.
Nisam se sramila čak ni kada bi kao krišom vadio loše urađene veštačke zube negde na večeri u finom restoranu, umotavao ih u salvet pod stolom, da bi mogao da mirno jede bezub.
Nisam ih se nikad sramila. To su moj otac i moja majka, i ja sam njihova ćerka, krv se tu zauvek uplela, geni uselili. Možda nisu najlepši, najbogatiji, najdoteraniji, sa ustima punim prefinjenih, pažljivo odabranih reči, možda bez reperezentativnog auta, ili prostrane kvadrature stana, skupih cipela i redovno nafenirane kose, ali su oni moji roditelji i ja sam se oduvek ponosila njima čak i kad su bili najpogrbljeniji, najsiromašniji, najzbunjeniji u nekim lošim situacijama koje su nas zadesile.
Niko ne bi trebalo da se srami svojih roditelja, jer svaka bora, svaka ispupčena vena na nogama, svaki okoštali pršljen ili seda dlaka, krivi prsti ili otekla stopala uglavnom su samo rezultat njihovih nastojanja i truda da od nas naprave dobre ljude, site, obučene, školovane, uzvišene, vredne, moralne, istrajne.
Niko ne bi trebalo da se srami svojih sirotih, pogrbljenih, neškolovanih ili prevremeno ostarelih roditelja. Nekih puknutih šavova na majici ili vena na nogama. Nekih otvrdlih prstiju ili laktova. Nekih potrošenih sandala ili zašivenih čarapa. Nekih prostih reči i postupaka. Neke dlake zalutale pod maminu mišku ili netemeljno obrijanih nogu. Nekih bora koje se usekle da ih svi odmah vide na čelu. Neke kose sakrivene pod šešir izašao iz mode 65. Nekog uva izduženog od starosti. Požutelih noktiju.
Ljudi se vrednuju spram onoga što nose u grudima, spram svoje spremnosti da nekome pomognu, spram količine ljubavi koju daju tebi i drugima. Tako se meri veličina čoveka, nikako zbrajanjem novaca, premeravanjem visine kuće, konjskih snaga auta, ispravljenošću pršljenova, glatkoćom kože, odsustvom sedih u glavi…
Tako se vrednuju roditelji i tako se vole, bezuslovno. Baš onako kako i one tebe vrednuju, iako možda nisi baš ispao najbolji, onako kako te vole, iako si možda zbrisao nekoliko metara ispred njih, srameći ih se.
Oni ti to nikada neće uzeti za zlo, zato uči od njih i prihvati ih i voli nesavršene.
Autor: Jovana Kešanski