У амфору зграде млада жена прича телефоном. Крај ногу јој је дете које држи велику кесу у којој је кутија са патикама. Вири у њу с времена на време, мало је отвори прстом, насмеје се, па је заклопи.
„Ово није нормално! Обишли смо, значи, осам продавница, док нисам нашла патике које му одговарају и које нису скупље од три хиљаде. Да си зарадио више, ја се не бих морала пренемагати ко сиротиња. Требало је да видиш једну жену како је малом купила патике, није ни питала за цену. Јел ти се свиђају? Свиђају. Готово. Овај наш ухватио се неких од седам хиљада, не пушта, рвем се тамо са њим у продавници. Тражим мане свим патикама скупљим од новца који имам у новчанику! Бетеру један!”
Дете погледа у мајку.
“Шта је бетер?”, пита.
“Твој тата је бетер, ето то је бетер”.
“А, што је тата бетер?”
“Зато што није зарадио да ти мама купи оне патике које су ти се допале”.
“Али, мени се допадају ове патике”, погледа у кесу и поново прстом отклопи мало кутију да их види.
Жена је наставила разговор, машући рукама између поштанских сандучића.
“Причаћу пред њим шта ја хоћу! Што да лажем дете да ниси бетер, кад јеси! Сутра треба да му се пред школом смеју улицкана деца! Мени ће се сигурно смејати родитељи што га доводим први пут у школу у сниженим патикама од прошле сезоне!“
„Мама, ко ће ми се смејати?“
„Нико ти се неће смејати“.
„Али, рекла си да ће ми се смејати деца у школи“.
„Неће ти се смејати деца, склони се сад тамо“.
„Ја нећу сутра да идем у школу“, рекао је и кренуо споро ка степеништу, вукући велику кесу по плочицама у амфору.
„Ево – настави жена – ево, шта си урадио! Дете ће нам израсти у депресивца. Биће неприлагођен. Нико неће хтети да се дружи са њим, јер одудара, јер му је тата кретен коме је важније да плати технички преглед аута, него да детету купи нове патике – стишава тон, заобилази је комшија из зграде – Маја је Урошу још пре три недеље купила ранац…знаш какав је? Лебди бре на леђима. Овај наш има ко кифла да се искриви са оном тврдом торбекањом од Кинеза, осим ако тата бетер неће долазити по њега у школу сваки дан!
“Нећу да будем крив ко кифла”, тихо добацује дете.
„Е, брига ме више! Не мораш се ни враћати, јебо те ауто да те јебо!“, прекину нагло везу.
Окренула се задихано према детету, убацујући телефон у торбу: „Ништа теби неће фалити док сам ја ту“
…
Постала сам ђак првак давне 1987. године. Не сећам се своје прве торбе, још мање својих ципелица, не знам ни да ли су ми их купили „специјално“ за ову прилику. Очешљали ме јесу, две кикице и пионирска капа између њих коју придржава шналица са цветом.Можда се ни тога не бих сетила, али имам једну, црно белу фотографију која сведочи о том првом дану школу. Све девојчице имају махом кикице, и сви имамо пионирске капе и мараме. Личимо ко јаје јајету. Нико не одудара ни скупом ни јефтином гардеробом, ни новим ни прошлогодишњим ципелицама. У рукама држимо сведочанства и то што држимо нам је много важно, лепо се види да смо то гурнули у први план.
Смешни смо до бола са вештачким осмехом за потребе фотографије. То је онај осмех који направиш чим чујеш „птичица“, па он испадне углавном као нека танка линија.
Али, без обзира на ту танку, на силу извучену линију, ми смо срећни. То се осети. То можеш да осетиш већ првим погледом на фотографију. Неко се смеши, неко звера са стране, неко гледа у неког другог, неко у то сведочанство, неко је оборио усне јер га је страх шта се дешава сада, неко намешта криву капу, неко гледа у учитељицу…
Седела сам четири године у клупи са дечаком, мојим Мијом. Сећам се његове трска плаве косе и скоро сваког младежа. Сећам се да је лица људи бојио плавом бојом. Ја сам га онда учила како би било боље да боји људе, да би они личили на људе.
Сећам се Милана и Мирка који су касније седели испред Маје и мене, и како је Милан увек кажипрстом пипкао сто кад одговара. Мирко је био душа. Он је и сада душа, мало збуњена, али суштина остаје. Сада када га овако пораслог видим, одмах бих да га вратим назад у клупу. И Мију исто, јер би онда био жив.
Сећам се своје прве учитељице Радмиле и њене витке линије. Сећам се чему нас је све научила и како нам је било много важно да је слушамо, и како смо били поносни кад нас похвали.
Сећам се и магареће клупе у којој сам један час седела, не сећам се због чега, али сам схватила да сам погрешила и да више не желим тамо да седим.
Играли смо ластиш на одмору. Била сам много добра у прескакању ластиша и прављењу звезде. Ја и једна Брана која се одселила у други град на крају другог разреда, па сам дуго била тужна. Све ме болело.
Сећам се повратка из школе са Весном. И стајања испод сваког стабла ринглова који је сазрео. Сат нам је требао да пређемо оно што би могло да се прекорачи за петнаест минута. Дуги безбрижни повратци кући.
И још се сећам како сам волела кад нам је последњи час било ликовно, а напољу зима, па мрак већ пао, па се осећам некако ушушкано и топло у тој светлој учионици.
Волела сам све своје другаре, волим их и данас, могла бих да о сваком од њих напишем неколико реченица, знам ко је био леворук, ко је лепо писао, ко је често одлазио у тоалет, ко је цепао листове из свеске кад погреши, ко је гледао кроз прозор, ко је био бесан што седи у задњој клупи, коме је коса ујутро била ко мало рашчупано гнездо, ко је имао милу боју гласа, ко је замуцкивао кад одговара, ко је грицкао нокте, ко је волео да дели, ко се стидео…
Тога могу да се сетим, тога се сећам, али не могу да се сетим ко је имао шта обучено и да ли је то било ново, старо, наслеђено. Не сећам се ни своје, ни туђих торби. Када гледам старе фотографије рађене на крају сваке школске године, увек видим да смо колико год различити, ипак сви, као првог дана, слични. Нико на било који начин није одударао. Кад нас погледаш, можеш само да запазиш разлику у висини, дебљини, начину на који нам је очешљана коса, како смо се насмејали на оно „птичица“.
Нама ништа није фалило, иако бисмо по лудим мерилима маме из амфора сигурно били „деца ускраћена за толико тога“. Појма она нема.
Није било разлика које данас многи родитељи сами стварају у главама своје деце, учећи их ненамерно да ће без овогодишњих скупих патика бити предмет подсмеха. Да ће их патике од Кинеза учинити мање вредним и мање погодним за дружење. Својим примером уче их стварима које ниједно дете не би требало да уз тешку торбу стави на плећа.
Школа је да јој се радујеш, да у њој жељно упијаш знање, да научиш да поштујеш ауторитет и волиш своје различите другаре и своју прву учитељицу, да би после када схватиш какав живот јесте, могао у те дане безбрижности да се селиш.
Школа је да се у њој осећаш као у другој кући, да јој радосно идеш, јер тамо ћеш толико тога да сазнаш, толико њих да упознаш, толико њих загрлиш и у своје дане детињства пустиш.
Школа није полигон за лечење родитељских фрустрација и арена за такмичење, већ место у ком дете треба да комотно дише и још комотније се смеје без обзира шта му је обувено на ноге.
Место где оно треба да буде оно што му прија да буде. Њему прија да буде, не родитељима.
У школи треба да расте, а не да се скупља.
Полазак у школу је савршена лекција за ову мајку (и још много њих) да схвати, док је још време, да дете постаје неприлагођено онда када се родитељи неприлагоде на чињеницу да нове патике и лебдећа торба нису услов за срећу једног ђака првака.
Аутор: Јована Кешански
Зелена учионица