Пролазио сам сајмом књига и на једном месту видео гужву. Подужи ред. Поред реда нека деца плачу. Откривам да плачу јер им наставници не дозвољавају да стану у ред и чекају сат – два, ко ће знати колико, да би добили потпис на папирићу. Тај ред и те сузе, заправо су врата неког новог света ка којем деца трче. Трче а да нису свесна ЗАШТО то чине?
Није питање шта чекају и зашто „плачу“, питање је како та „деца“, која заправо и нису више деца – РАЗМИШЉАЈУ. Плашим се да, и као родитељи и као наставници, полако губимо битку, да до тог „њиховог“ света не можемо ни да „добацимо“! Плашим се да у мислима те „деце“ нема ништа осим измаштане пријатности. Питам се знају ли та деца да није добро све што је фантазијама блиско – знају ли у шта улазе и куда све води!
Питам се знају ли та деца да човек вреди онолико колко су узвишене његове мисли и колико далеко успева да види. Знају ли да свако добија онолико колико заслужи и дохвати својом добротом и КОЛИКО ДОБРОТЕ ДОНЕСЕ ДРУГИМА. Да ли је могуће да толики број деце не уме себи да постави питање „ДА ЛИ ЈЕ ДОБРО ТО ШТО РАДИМ?“ и да је толиком броју деце звезда водиља „ПРАЗНА ПРИЈАТНОСТ!“
Знам, сви смо томе допринели, сви се трудимо да децу заштитимо од терета живота, али где је граница. ЖИВОТ НИЈЕ БАЈКА у којој се добро и зло лако распознају. ЖИВОТ ЈЕ ИСПИТ У КОЈЕМ ТРЕБА ДА ПОКАЖЕМО ДА СМО НАУЧИЛИ ДА РАЗЛИКУЈЕМО ДОБРО И ЗЛО! Да смо научили да кажемо НЕ ономе што за нас није добро, да смо научили да контролишемо своје фантазије, да смо научили да кроз живот НОСИМО СВОЈУ ПАМЕТ, да имамо бар толико мудрости да нас не може завести свако ко то пожели!
Знају ли данашња деца да је наивност опаснија од „глупости“ и да „бити паметан“ у времену данашњем не значи ништа ако не умемо да разликујемо ЛОГИКУ и (деструктивно усмерену) МАШТУ.
Оно чему дозволимо да нам буде важно – ТО ПОСТАЈЕ НАШ ЖИВОТ! Оно чиме себе „оптеретимо“ креира наше судбине. БИТИ ЧОВЕК – ТО ЗНАЧИ БИТИ СВЕСТАН ВРЕДНОСТИ – СВЕСТАН ШТА ЈЕСТЕ ВРЕДНО А ШТА ЈЕ САМО ПУКА ФАНТАЗИЈА КОЈА КРАДЕ ВРЕМЕ.
Децо драга, оно о чему размишљамо – ТО ПРИЗИВАМО – ТО ПОСТАЈЕ НАШ ЖИВОТ, НАША СУДБИНА! У животу свако добија оно што заслужује – СВАКО ОСИМ ОНИХ КОЈИ ОТИМАЈУ ОД ЛАКОВЕРНИХ И НАИВНИХ!
Узалуд су силна математичка знања и вештине, ако не знамо да израчунамо ШТА ЈЕ ДОБРО; А ШТА ЈЕ ЛОШЕ! Узалуд је што учимо ваш интелект, када тешко допиремо до ваших емоција. Више верујете у причу која потиче од вама непознатих људи, него у оно што вам говоре родитељи и учитељи.
Најважнија ствар коју треба да научите је да КАЖЕТЕ „НЕ“ ОНОМЕ ШТО ЗА ВАС НИЈЕ ДОБРО. Када год нешто намеравате да учините ПИТАЈТЕ СЕБЕ: „ДА ЛИ ЈЕ ТО ДОБРО ЗА ДРУГЕ И ЗА МЕНЕ?“
Нама учитељима узалуд су семинари на којима се учимо како да вас на што ефикаснији начин нечему научимо.Требају нам семинари на којима ћемо научити да вас разумемо.
Док школа буде образовала, а медији васпитавали, ни вама ни нама, неће бити боље. Знамо ми да ви припадате новом времену, и новом свету, али од кад је света и века једна ствар је остала иста: НАЈТЕЖЕ ЈЕ БИТИ ЧОВЕК ПРЕМА ДРУГИМ ЉУДИМА. ЧОВЕК ПРЕСТАЈЕ ДА БУДЕ ЧОВЕК КАДА ПОЧНЕ ДА ПРИСВАЈА ОНО ЧЕГА НИЈЕ ДОСТОЈАН – ОНО ШТО МУ НЕ ПРИПАДА ИЛИ ШТО НЕ ЗАСЛУЖУЈЕ! То је суштина – зашто смо осуђени да живимо заједно и зависимо једни од других!
Образовање је једна прича, васпитање је друга. ДРАГА ДЕЦО ОНОМЕ КОМЕ СТЕ ДОЗВОЛИЛИ ДА ВАС ВАСПИТАВА – ТОМЕ И ПРИПАДАТЕ! Помозите нама – родитељима и учитељима да вас не „ИЗГУБИМО“!
Аутор Момчило Степановић