Мама, намажи ми кришку: Сјећате ли се дјетињства кад смо имали тако мало, а били тако сретни
Играли смо гуме, ‘трокутова’, жмурке, ‘Између двије ватре’, ‘Сандокана’, возили рошуле, прескакали штрик, правили ‘жабице’, вртили хулахоп и цртали ‘школице’ на великом одмору, играли се са пластичним пиштољима, бебама ‘ћелама’…
Пуштали су нас напоље да се играмо под једним условом – да се вратимо на ручак или вечеру… Или када падне мрак. Често бисмо умјесто ручка као ‘обавезе’ тражили да нам намажу кришку коју бисмо појели рукама прљавим од прашине, али то никоме није сметало.
Возили смо рошуле, играли гуме и кликера…
Играли смо се по двориштима, на улици, проводили сате у природи, а не пред компјутером. Падали смо, рањавали се, ломили кости, губили зубе, али никад није било тужби за ове инциденте. Нико није био крив… Само ми, па бисмо знали фасовати и батине због тога, иако можда и нисмо криви…
На бициклу или пјешке ишли смо код пријатеља, звонили на врата или бисмо једноставно улазили ненајављени. Кућна врата се нису закључавала, па бисмо се чак и ноћу враћали кући без стрепње
Скупљали смо значке, салвете, сличице из жвакаћих гума и Животињског царства, играчке из Киндер јаја, Пез бомбонице, омоте од чоколадица, размјењујући са пријатељима дупле за оне који су нам недостајали.
Дјеца су се возила у ауту без сигурносних појасева и аирбагова; наше љуљачке су биле обојене сјајним бојама на бази олова и нико није био забринут због тога. Нису постојали сигурносни чепови на бочицама лијекова, нити браве на ладицама или вратима…
Када смо возили бицикле, нисмо имали ни кацигу, ни штитнике за лактове или кољена. Пила се вода са чесме у дворишту или гдје бисмо је нашли – нису постојале флаше с водом за пиће.
Сатима смо израђивали аутиће од кутија, даски и цијеви, а они сретнији који су имали пријатеља с бициклом, ухватили би се позади да их вуче на врх узбрдице… гдје бисмо се сјетили да немамо кочнице!
Након неколико падова, нашли бисмо рјешење проблема – заустављали бисмо се ударом у дрво или земљу. Е, да! У то вријеме није било пуно саобраћаја.
Јело се све што се стигло… Пили смо зашећерене сокове, али нисмо имали проблема са тежином јер смо проводили дане трчећи и играјући се… Једну Coca Colu дијелили смо сви (када смо имали пара да је купимо и то је била стаклена флаша од литра)… Пили смо сви из исте флаше и нико није због тога умро.
Нисмо имали мобителе, а писма су се слала поштом…
Упознавали бисмо се лично, а не виртуелно. Нисмо имали мобителе, iPhone уређаје, play statione, mp3-e, Nintendo 64, xbox-ove , видео игрице, мноштво канала на кабловској, кућно кино, “chat-sobe”, дигиталне фотоапарате, Интернет, МСН и Фејсбук…
Писма и разгледнице су се слале поштом, а фотографисање је било посебан догађај. Тог дана су се облачиле најљепше хаљине и нове сандале, а онда се чекало по двије седмице да слике буду готове.
Љепота је била у неизвјесности, у ишчекивању. Савремена ‘делете’ опција омогућила нам је да проберемо осмијех на фотографији, „recycle bin’ је ту да прождере све оно што није оку допадљив.
Имали смо умјесто тога праве пријатеље!
Неки нису били добри у школи, морали су једноставно да понављају разред ако нису учили. Нико није ишао код психолога нити педагога. Понављала се година и сваком се давала друга прилика.
Имали смо слободу успјеха и неуспјеха, одговорност… И научили смо да бирамо.
Имали смо тако ‘мало’, али били смо тако сретни!
Извор: Едукација инфо