„Ваше дете је просечно.“ помало уплашено ми је саопштила педагошкиња резултате тестирања моје ћерке за упис у први разред. По изразу њеног лица рекло би се да је очекивала од мене не знам какву реакцију – да негодујем, да вичем, да тражим понављање теста, да доведем у питање њене компетенције. Унапред се оградила да нема никакав субјективни утицај на сам исход тестирања, већ је све избодовано према правилнику Министарства просвете. Чист шаблон. Само сам се насмејала, да је опустим, и упитала да ли моје дете може да крене у први разред? – Наравно, рече мало опуштеније, знате, сазреће до 1. септембра, покуша да ме неузнемирену ипак утеши.
– Знате, дадох завршну реч, просек је одличан, то значи да ће испуњавати своје обавезе, неће бити ни најбоља ни најгора, али ће имати времена да се бави стварима које је заиста интересују мимо школе. (Ово ме је просветлио Џек Ма, некада давно).
Ја сам била одликаш, и свестрана, и натпросечна (тако су ми говорили). Те оцене и бодови још од првог разреда основне школе, слободно могу рећи бројеви, су ме гурали да померам своје границе. Да учим више, да добијам похвале, освајам награде, идем на сва могућа такмичења, и која су ме интересовала и која нису. Јер сам била одлична из свих предмета. Како у основној тако и у средњој школи. Незамислива ми је била могућност да паднем, на било ком пољу, јер сам испуњавала туђа очекивања. Породице, шире фамилије, који су се мноме поносили, учитеља, наставника, професора. Навикла сам их да за мене нема бриге. Није постојала опција да кажем – Доста, историја није мој фах и не интересује ме, могла бих је учити за три. Не. Знала сам је за пет, а тренутно једва знам године почетака српских устанака и светских ратова. Толико од одликаша.
Силно време протраћено на историју, уместо на решавање такмичарских задатака из математике, која ме је највише интересовала. Или на цртање, за које су тврдили да ми не треба, и да не могу за уметност бити талентована, ако сам се већ определила за природне науке.
Ликовно и музичко родитељи и наставници олако схватају. О физичком да не причам. Бити успешан само на тим пољима углавном се извргује руглу. Неправда.
Моја сестра није била никакав математичар, али је била изузетно талентована у сликању, од ког данас живи. Живи од свог талента. Плаћа рачуне, купује храну, све заправо. Но, како није бриљирала у математици, била је изложена подсмеху, од околине и саме себе. Сматрала се недовољно интелигентном јер је математика посрамљивала, јер ју није разумела. Предрасуде које су је мучиле цео живот и чиниле тишом него што је требала да буде.
Очекивати од детета да буде феноменално у свакој области и упирати прстом у слабе тачке, а не величати оно у чему је одлично и талентом и преданошћу је, по мом мишљењу, велика грешка родитеља. Стварање комплекса тамо где им није место.
Замислите да тренирате пса да плива као риба, и још се при том љутите што му не иде, што је његов максимум да преплива реку држећи главу изнад воде, а ви ипак очекујете да се и загњури да бисте га похвалили.
– Мислио сам да ћеш пропасти као и сваки одликаш, искрено ми је рекао мој разредни старешина, много година након завршетка основне школе. – Како то мислите? – била сам затечена његовом изјавом.
– Како то одликаши пропадају? Одједном ми је срушио цео темељ на ком сам вредно градила свој живот.
– Лепо, кроз моју праксу се показало, да одликаши пропадну, изгубе фокус, јер су цео живот током школовања били растрзани на све стране, па се на крају уморе и не направе ништа. Далеко су успешнији просечни ђаци, јер пронађу своју пасију, пронађу оно у чему су добри, па током живота постану генијални на том пољу. – образложио ми је крајње смирено. Истина. Не мислим за себе да сам пропала, али мислим да се јесам уморила. Пре свега од вијања перфекције у свему. Од испуњавања очекивања.
Дошла сам до тачке кад сам себи рекла да је просек одличан. И том спознајом започела ново поглавље свог живота – просечно. Добих слободу да дишем, да грешим, да поправљам, да не кријем како нисам савршена мајка, супруга, човек. Ослобођење. Жао ми је што ми исти наставник није раније открио тајну. Да је просек у ствари одличан.
И да ме неко не схвати погрешно – радне навике и лењост су једно, а оцене и бодови су нешто сасвим друго. Ако дете бриљира у ономе што га интересује, макар то било и физичко (које нико не схвата озбиљно осим спортиста) то је довољно. То је моје мишљење. Моја ћерка феноменално говори енглески, већ сад, и ја сам пресрећна што се један таленат тако брзо испољио. Не зна да трчи. Физичко ће бити проблем. За остало не знам. Знам само да ће мени увек бити одлична јер је поредити ни са ким нећу.
Знање је моћ, али само ако је функционално, а не за оцену научено.
Извор: Бесењак