„Vaše dete je prosečno.“ pomalo uplašeno mi je saopštila pedagoškinja rezultate testiranja moje ćerke za upis u prvi razred. Po izrazu njenog lica reklo bi se da je očekivala od mene ne znam kakvu reakciju – da negodujem, da vičem, da tražim ponavljanje testa, da dovedem u pitanje njene kompetencije. Unapred se ogradila da nema nikakav subjektivni uticaj na sam ishod testiranja, već je sve izbodovano prema pravilniku Ministarstva prosvete. Čist šablon. Samo sam se nasmejala, da je opustim, i upitala da li moje dete može da krene u prvi razred? – Naravno, reče malo opuštenije, znate, sazreće do 1. septembra, pokuša da me neuznemirenu ipak uteši.
– Znate, dadoh završnu reč, prosek je odličan, to znači da će ispunjavati svoje obaveze, neće biti ni najbolja ni najgora, ali će imati vremena da se bavi stvarima koje je zaista interesuju mimo škole. (Ovo me je prosvetlio Džek Ma, nekada davno).
Ja sam bila odlikaš, i svestrana, i natprosečna (tako su mi govorili). Te ocene i bodovi još od prvog razreda osnovne škole, slobodno mogu reći brojevi, su me gurali da pomeram svoje granice. Da učim više, da dobijam pohvale, osvajam nagrade, idem na sva moguća takmičenja, i koja su me interesovala i koja nisu. Jer sam bila odlična iz svih predmeta. Kako u osnovnoj tako i u srednjoj školi. Nezamisliva mi je bila mogućnost da padnem, na bilo kom polju, jer sam ispunjavala tuđa očekivanja. Porodice, šire familije, koji su se mnome ponosili, učitelja, nastavnika, profesora. Navikla sam ih da za mene nema brige. Nije postojala opcija da kažem – Dosta, istorija nije moj fah i ne interesuje me, mogla bih je učiti za tri. Ne. Znala sam je za pet, a trenutno jedva znam godine početaka srpskih ustanaka i svetskih ratova. Toliko od odlikaša.
Silno vreme protraćeno na istoriju, umesto na rešavanje takmičarskih zadataka iz matematike, koja me je najviše interesovala. Ili na crtanje, za koje su tvrdili da mi ne treba, i da ne mogu za umetnost biti talentovana, ako sam se već opredelila za prirodne nauke.
Likovno i muzičko roditelji i nastavnici olako shvataju. O fizičkom da ne pričam. Biti uspešan samo na tim poljima uglavnom se izvrguje ruglu. Nepravda.
Moja sestra nije bila nikakav matematičar, ali je bila izuzetno talentovana u slikanju, od kog danas živi. Živi od svog talenta. Plaća račune, kupuje hranu, sve zapravo. No, kako nije briljirala u matematici, bila je izložena podsmehu, od okoline i same sebe. Smatrala se nedovoljno inteligentnom jer je matematika posramljivala, jer ju nije razumela. Predrasude koje su je mučile ceo život i činile tišom nego što je trebala da bude.
Očekivati od deteta da bude fenomenalno u svakoj oblasti i upirati prstom u slabe tačke, a ne veličati ono u čemu je odlično i talentom i predanošću je, po mom mišljenju, velika greška roditelja. Stvaranje kompleksa tamo gde im nije mesto.
Zamislite da trenirate psa da pliva kao riba, i još se pri tom ljutite što mu ne ide, što je njegov maksimum da prepliva reku držeći glavu iznad vode, a vi ipak očekujete da se i zagnjuri da biste ga pohvalili.
– Mislio sam da ćeš propasti kao i svaki odlikaš, iskreno mi je rekao moj razredni starešina, mnogo godina nakon završetka osnovne škole. – Kako to mislite? – bila sam zatečena njegovom izjavom.
– Kako to odlikaši propadaju? Odjednom mi je srušio ceo temelj na kom sam vredno gradila svoj život.
– Lepo, kroz moju praksu se pokazalo, da odlikaši propadnu, izgube fokus, jer su ceo život tokom školovanja bili rastrzani na sve strane, pa se na kraju umore i ne naprave ništa. Daleko su uspešniji prosečni đaci, jer pronađu svoju pasiju, pronađu ono u čemu su dobri, pa tokom života postanu genijalni na tom polju. – obrazložio mi je krajnje smireno. Istina. Ne mislim za sebe da sam propala, ali mislim da se jesam umorila. Pre svega od vijanja perfekcije u svemu. Od ispunjavanja očekivanja.
Došla sam do tačke kad sam sebi rekla da je prosek odličan. I tom spoznajom započela novo poglavlje svog života – prosečno. Dobih slobodu da dišem, da grešim, da popravljam, da ne krijem kako nisam savršena majka, supruga, čovek. Oslobođenje. Žao mi je što mi isti nastavnik nije ranije otkrio tajnu. Da je prosek u stvari odličan.
I da me neko ne shvati pogrešno – radne navike i lenjost su jedno, a ocene i bodovi su nešto sasvim drugo. Ako dete briljira u onome što ga interesuje, makar to bilo i fizičko (koje niko ne shvata ozbiljno osim sportista) to je dovoljno. To je moje mišljenje. Moja ćerka fenomenalno govori engleski, već sad, i ja sam presrećna što se jedan talenat tako brzo ispoljio. Ne zna da trči. Fizičko će biti problem. Za ostalo ne znam. Znam samo da će meni uvek biti odlična jer je porediti ni sa kim neću.
Znanje je moć, ali samo ako je funkcionalno, a ne za ocenu naučeno.
Izvor: Besenjak