Vaspitačice mog deteta jutros su na stolu zatekle vaučere. Tri koverte, imena, i povelike cifre. Čestitke nema, cveta nema, dečica o tome ništa ne znaju. Koliko ovih dana okolo čujem – nismo jedini. Prednjače vaučeri i neprimereni pokloni velike vrednosti sa kojima dečica veze nemaju. Ali roditelji, većinom – preponosni na svoj odabir poklona. Jer većina odlučuje. Samo nekolicina nas, stidimo se ovakvog poklona…
Stidimo se jer dajemo samo novac, bez uloženog truda, mašte, ljubavi, vremena, zahvalnosti. Dajemo novac, da bismo, šta? Kupili nešto dodatne pažnje za našu decu, obezbedili da i dalje o njima brinu, neguju ih, uče i razvijaju njihove sposobnosti? Sve ovo, one ne rade zbog toga, već zato što su odbrale taj posao, zato što to žele. A ako već osećamo veliku zahvalnost za sve što rade, i smatramo da im pružaju mnogo više nežnosti, pažnje, strpljenja, ljubavi nego što u opis radnog mesta može stati, pa, zar ne bi trebalo istim tim vrednostima da im uzvratimo? Ako je tako, to im onda novcem ne možemo platiti. Ako je tako, onda kada smo srećni što naše dete tretiraju kao malu osobu, jedinstvenu, neponovljivu i prepunu potencijala, treba isto takvom pažnjom da uzvratimo. Kako? Tako sto ćemo im pružiti poklon na istom takvom, ljudskom nivou. Pokazati da primećujemo koliko su posvećene. Da od naše dečice čujemo kolika su im podrška kada im je ona najpotrebnija. Da vidimo koliko su nekada i same umorne od cike, graje, brisanja noseva, odgovaranja na nemoguća pitanja i sakupljanja svega toga u smislen dan, ali pronalaze negde još poneke atome strpljenja da nijedno dete ne ostane bez putokaza, odgovora, podrške. Da smo svesni da deca u njima vide zamenu za mame i tate dok su u vrtiću, a nijedan Ugovor o radu ne bi mogao taj opis poslova pretočiti u reči. Suvišno je i reći, da tek vaučer to ne može.
I neka nekog simboličnog vaučera, nije ni to problem. Problem je odsustvo bilo kakve emocije koju takav poklon može preneti, kada je to samo koverat sa cifrom. I odsustvo volje da im to pružimo. Nema lepog znaka pažnje, onog koji bi pokazao da te neko vidi, čuje, i da nisi samo broj, baš poput onoga koji u toj istoj koverti stoji. Bar čestitka sa toplim rečima zahvalnosti od strane roditelja. Da znaju da vidimo, primećujemo i koliko sve to vrednujemo. Možda duhovit stih o nekim smešnim situacijama koje im deca priređuju. Ima roditelja koji bi rado sve to napisali, koji su predlagali drugačije poklone, koji bi otišli i da ih pronađu i pretoče u poklon. Ipak, a nažalost, većina roditelja sa podsmehom je gledala na svaki takav predlog, sa komentarima u stilu: „Kakvi su to pokloni, kao za osnovce…”
To je za njih knjiga, možda najmodernija stručna literatura ili pak nešto zabavno i opuštajuće, pa još sa posvetom, upisanom grupom, godinom, imenima. Smešno je tim roditeljima i cveće, jer, šta će neko više sa cvećem… To su za njih i personalizovane šolje sa možda nekom motivacionom porukom, možda imenima dečice, ili pak duhovitom opaskom o jednom danu vaspitača… To su za njih karte za predstavu koja će ih do suza nasmejati i izlečiti to veče, dan, nedelju. I najgore od svega, to je za njih bilo šta što bi deca napravila. Svojim ručicama, radosna što sada ona mogu da naprave nešto svojim vaspitačicama. Možda da svi pišu odgovore na pitanje zašto vole svoje vaspitačice, možda da ih nacrtaju, pa da se to nekako sjedini. Urami, uveže u knjižicu. Možda da im nešto naprave, oboje, ili uz taj vaučer svako dete doda svoju ručno pravljenu čestitku. Možda da se dete i roditelj zajedno prisete trenutka kada je ono dobilo pažnju tamo gde mu je najviše bila potrebna, i za to se zahvale.
Sve je to nekim roditeljima smešno. Mene ozbiljno brine što im je to smešno. Jer takav svet za njih stvaramo. I tako ih učimo. Jer, ovi su roditelji birali poklone kakve bi i za sebe želeli – novac. A svaki prigovor takvom poklonu okarakterisan je kao otpor da vaspitačima nešto priuštimo. A upravo je suprotno. Neki od nas želeli su da pružimo više. Jer, čemu to učimo našu decu? Da se sve kupuje? Da vredi samo materijalno? Da se zahvalnost iskazuje novcem?
Moje dete i ja ovih dana seckamo, lepimo i crtamo čestitke za mame, bake i tetke. Njena sreća beskrajna je kada ih poklanja. Danas, nisam joj rekla za poklon vaspitačicama. Ispratila sam je u vrtić sa rečima – Dušo, kaži vaspitačicama i svim tetama u vrtiću „Srećan 8. mart“, i pokloni im svoj najlepši osmeh.
Helena K.