Свако дете уме, с времена на време да буде раздражљиво, нерасположено или да се понаша агресивно. Али, ако одређена осећања или понашања надвладају и ометају дете у развоју, социјализацији и академским постигнућима, у дужем временском периоду, онда се сумња на развојни проблем.
Немирна деца умеју да се обуздају, несташлук не омета њихово свакодневно функционисање, успех у школи и социјализацији.
Нема свако импулсивно, живахно или непажљиво дете поремећај пажње и хиперактивности (ADHD). Многа деца, нарочито она између 2. и 6. године живота су немирна, непажљива или импулсивна. Како расту и сазревају, уче се самоконтроли, уче да неки облици понашања доносе одређене последице. Уче да постоје конструктивнији облици понашања којим могу задовољити своје потребе и жеље, изразити себе и своје емоције.
Деца са АДХД иако су интелигентна, спорије сазревају и уче. Развој пажње и самоконтроле је успорен и ометен.
Немирно и живахно дете нема неуроразвојни проблем и способно је да контролише своје понашање. Свесно је да неприхватљиво понашање доноси одређене последице, док детету са АДХД треба више времена да схвати последице свог понашања.
Непослушно дете уредног развоја намерно и циљано иде против правила која су за њега постављења, док АДХД иде против правила јер, због тешкоћа у обради информација, не успева увек да одгоди своје импулсе.
Васпитно запуштена деца када се наљуте могу да изаберу конструктивне начине да изразе бес који осећају, док код деце са АДХД-ом бес преузме контролу над њиховим мозгом и лако губе контролу над собом.
Несташну децу можемо смирити наградама, казнама, молбама што код деце са АДХД не иде тако лако.
Немирно дете може да заврши задатак који му је досадан или га не занима, док то за дете које има поремећај пажње представља велики напор.
Аутор: Ирена Стојиљковић, дефектолог