Ajde sto sam razmazila decu, ali koji me đavo terao da razmazim muža stvarno ne znam! Preuzela sam sve ono na sta je navikao kod svoje majke. Da uvek ima oprano, opeglano, da uvek ima nesto spremljeno za jelo po mogućnosti skuvano jer na poslu jede samo suvo. Preuzela sam sve obaveze koje ga opterećuju samo da on ima dosta vremena da se igra sa decom i bude dobar otac. Naravno da sam ja uvek bila ona umorna i neraspoložena u očima naše dece . Glava mi je bila puna sa obavezama i planovima kako da sve raspodelim da bi mogla da ih završim. A njegova obaveza je bila da ide na posao da dođe kući, da se najede, da se igra sa decom i onda odmori jer je strasno umoran. Toliko sam ga razmazila da ponekad gleda u orman ili frižider i ne vidi stvari koje trazi iako su ispred njega.
Dok sam bila mlađa nije mi to bio problem. To se tako radi kod nas. Sve moje drugarice i poznanice rade tako. Možda smo iz tog razloga preko 30 godina zajedno. Mozda su muškarci jednostavno takvi. Nikad ne odrastu potpuno. Ceo život im treba neko da im zameni majku i brine o njima. Kad su podmireni kao mala deca i imaju sve što im treba nemaju razloga da se bune. Sigurno da sam se ja bunila i probala da ga nateram da mi pomogne, ali sam kasno počela sa tim pa se sav našao u čudu šta mi je. Šta je to samnom, zašto je do sad bilo sve super a sad hoću da promenim nešto sto je dobro funkcionisalo. Da za njega je bilo super, ali ne i za mene.
Počela sam da se menjam, da tražim i ja svoja pravo na odmor i na malo vremena za sebe. Koja je to tragedija bila! On se šokirao a ja sam htela da znam jer sam više od spremačice ili zamene za majku koja se brine za njega. I funkcionisalo je – uz početno protestovanje sa njegove strane, što je normalno. Niko nije lud da se dobrovoljno odrekne svoje zone komfora – dobila sam njegovu pomoć koja mi puno znači. Dobila sam i potvrdu koju sam tražila i sa kojom možemo obadvoje da živimo ko zna koliko. Možda sledecih 30 godina?
I zato sad posle toliko godina znam: „Razmazeni muž ne postoji to žena napravi“…