Ako još nekome nije jasno zašto smo u obustavi, evo, probaćemo još jednom.
Mi smo po vokaciji profesori i odlučili smo se za rad u školi jer smo svi bili dobri đaci, u svojim profesorima videli uzore i shvatili vrednost i lepotu obrazovanja u oba smera. Senzibilisani smo za rad sa decom i svaku generaciju dočekujemo sa ljubavlju i velikim planovima.
Obrazovni proces ne podrazumeva samo usvajanje gradiva i ispunjavanje zadataka. Podsećamo, u školi se uče i poštovanje, uvažavanje, saosećajnost i kako se razvija kritička misao. Za nas deca nisu brojevi i statistika, već fantastična bića puna potencijala i talenata. To sigurno znate. Isto tako znate (a možda i ne) da smo vremenom dobili uloge i zadatke za koje nismo ni formalno obrazovani, ni kompetentni, ni zainteresovani, a ni plaćeni. Sve smo prihvatili i sve prihvatamo jer je u interesu vaše dece.
Večito smo na dodatnim obukama, usavršavanjima, predavanjima… Koliko su ona svrsishodna i primenljiva vrlo je diskutabilno. Ali nemamo izbora. Kao ni naše porodice koje ni vikendom često ne vide roditelje-prosvetare.
Kažete, politici nije mesto u školi. Slažemo se, ali ne u kontekstu ovoga što se dešava. Politika vam je i cena goriva, struje, udžbenika, kvaliteta užine koju plaćate. Politika je i to što na čelu jednog od najvećih sistema u državi, a to je naš, stoji penzionisani neuropsihijatar, Slavica Đukić Dejanović. Ne neki akademik, ne profesor emeritus, već lekar i to van prakse. Dakle, sve je moguće. Jedino nije moguće ni nas, ni vas, ni vašu decu poštedeti stresova zbog proseka ocena, bodova, mature, jer je vrlo bitno da sa četrnaest ili petnaest godina odaberu čemu će posvetiti život i radni vek. A za ovakvo stanje odgovorni su ljudi poput pomenute.
Politika je i kad nam vrh države naprasno skrati polugodište i školsku godinu, pozivajući se na nebezbedne uslove rada. Tad se niko od roditelja ne buni? Niste se zapitali o kakvoj se to nebezbednosti radi? Kako će se održati takmičenja, kako će se nadoknaditi gradivo? Nisu vas pitali? Pa nisu ni nas.
Mi nismo štrajkovali i nismo tražili veće plate. Želeli smo da stanemo uz svoje bivše đake i da ih podržimo u zahtevu da se izvrši pravda i utvrdi odgovornost, jer veruju da žive u pravnoj državi, a ne u drumskoj kafani.
Zbog te podrške vašoj i našoj deci izloženi smo do sada nezapamćenim pritiscima, zastrašivanju, ucenama i pretnjama. Mnoge od nas lično prozivaju, na društvenim mrežama poimence etiketiraju, vređaju; sebi za pravo da ocenjuju stanje u školstvu i stručnost nastavnika daju bukvalno svi, a ne znaju čak ni to kako se pravi raspored časova, ko odlučuje o obrazovnim sadržajima i kako se obračunavaju plate, pa misle da nas preko leta država još i časti. Sve to podnosimo mirno i dostojanstveno, a najradije bismo, kao ljudi, vrištali.
Užasan je osećaj da ste na svakom koraku ugroženi jer ste izabrali borbu za pravdu. Naša borba je tiha i ne, ne ugrožava nikoga, naročito ne naše učenike. I ovo su lekcije o moralu i građanskim pravima, pravdi i istini. A tome i h i vi, roditelji, učite, zar ne?
Samo mi znamo koliko smo dece izveli na pravi put, zaštitili, utešili, skolonili sa ulice, pripremili za život. Samo mi znamo koliko smo njih obukli, nahranili, opremili za maturu, platili užine i ekskurzije kad roditelji to nisu mogli. Koliko smo godina proveli motreći, bdijući voleći vašu decu, pa zato slobodno i s ponosom kažemo i „našu“.
Zato ne pristajemo da nas bilo ko, a naročito visoki državni funkcioneri (gle, opet politika?) nazivaju lenštinama, neradnicima, plaćenicima i vucibatinama. Taj prostački uličarski rečnik je neprihvatljiv i maliciozno generiše poziv široj javnosti da čini isto.
I ne, ne treba da vam padne plafon na glavu ili da upadnete u rupu u podu učionice. To je „sitan doživljaj“ za količinu i silinu govora mržnje usmerenu na prosvetne radnike, ako govorimo o bezbednosti. Zašto? Zato što smo obustavili nastavu?
Pitajte bližnje onih koji su ostali ispod ruševina nadstrešnice kako izgleda kad vam se „obustavi“ život.
Ili vas ne interesuje?
Učitelji i nastavnici OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ Zrenjanin