Данас је Дан републике.
Ја сам седамдесетседмо. Рођена сам чак тамо у ’’оној Југославији’’. У земљи која се протезала од Триглава до Ђевђелије. У земљи у којој су наши дедови одлазили на радне акције, Брчко-Бановићи и тај рад. У земљи једног Ћопића, Андрића, једне Десанке, једног Крлеже, у земљи Бијелог дугмета, Азре и ЕКВ-а. На крају, у земљи Звезде, Партизана, Динама, Хајдука и Жеље… Одрастала сам без ајфона, фејсбука, без друштвених мрежа. Кад сам била мала, чувала ме баба, јер је мама морала на факултет. А моја баба баш и није имала Монтесори методе, ако ме разумете. Тачно се знало, шта сме и шта не сме. Кад баба није могла, ишла сам у вртић илити обданиште и дружила се с другом децом. Често су ме остављали и код комшинице, јер тада је комшилук био исто што и род рођени
Пила сам чесмовачу, јела прженице, играла се ластиша и ишла у кревет у пола осам, после цртаног. И дан данас имам ожиљке на коленима од оне заборављене дечје занимације – верања по дрвећу. Нисам носила маркирано. Нисам ни знала шта је то ’’маркирано’’. Облачили смо се у Атексу и Вартексу. Носили смо ствари старије браће и сестара и никог није било срамота. Зимске јакне се нису носиле једну сезону, зимске јакне су се наслеђивале, бокте. Нисмо имали много, али би се увек нашло за оног ко има мање од нас.
Нису ме дали на часове енглеског с две године. Моја основна школа звала се “Братство и јединство“. Нисам била вундеркинд, нити сам имала све петице, али те оцене што сам имала – биле су само моје јер, са мном нико није радио задаћу. Моја учитељица Сена, носила је боросане и имала пунђу као Јованка Броз. Гледала сам је као бога оца.
Носили смо плаве кецеље и амблем школе на реверу. И гледали два-три програма на тевеу, од којих је културно-образовни био и културан и образован. Имали смо спикере. Праве, културне, школоване водитеље. Данку, Мићу, Дуњу, Млакара… И садржајне емисије. Бранка Коцкицу, и Коларићу Панићу. И Змајеве дечје игре. И Бајфорда који је више волео Београд него родни Солзбери.
Моји су сваке године ишли на одмор у друго место. И свуда смо имали пријатеље. И у Љубљани, и у Сплиту и у Книну, Скопљу, Сарајеву… И није било никога ко није ишао на море. Ишли смо сви. Неко стојадином, неко возом, неко југићем, али – ишли смо. Јављали смо се наставницима на улици. Устајали старијима у превозу. Имали акције скупљања старог папира суботом. Школа и кућа су били једно. Родитељи и наставници на истој страни, са истим циљем – да од нас створе људе. Нисам смела да одбрусим мајци и оцу. Никада. Јер – знало се ко је кога родио.
Наши су родитељи живели спокојно и неким устаљеним редом. Школа, факултет, војска, удаја, посао. И тако, дан по дан, од седам до три, лагано су стизали до пензије, начети али очувани, да поживе још коју деценију, негде тамо у завичају, међ’ шљивама. Од рака се ретко умирало. Кад умре когод млад, свет би се чудио.
У оно време, имати или бити – није била ствар избора. Можда нисмо имали, али смо барем били. Људи. Кажу ми да нисмо испали добри и да је цела та наша генерација крива за оно што је дошло касније. Да смо, захваљујући нама таквима, управо ту где јесмо. Да нам је због нас таквих лоше. Јер нисмо знали да се изборимо за себе. Јер смо се, уместо да узвратимо, склањали. Јер смо имали ту неку субмисивну црту, која нас је, ето, скупо коштала.
…
Али… да ли баш можете да се закунете да нам је данас боље? Да нам је некада било баш толико лоше? Да ли сте сигурни да сте сигурни? И када сте задњи пут спавали у парку, на клупи…? Знам, ’’свакаквих будала има’’. Јер то више није иста земља. Нису исти људи. Чак се ни моја основна школа више исто не зове. И више нико не мари за Ћопића, Крлежу, тек ретки признају да су их некада читали. А и то само што су морали, било у лектири. Данас на сајму књиге продају старлете. Немамо кога да ставимо у уџбенике. На располагању су нам стотине канала на којима гости безобзирно упадају једни другима у реч, а водитељи говоре “чак штавише“. Данас живимо и дружимо се и одрастамо и умиремо на друштвеним мрежама. У ријалитима. Хранимо своје мале умове и велике сујете некаквим лајковима. Број пратилаца је постао мерна јединица за срећу.
Живимо у свету у коме смо сви стручњаци. У свету у коме је потребна диплома да се одгаји дете. У свету који нам ограничава ресурсе, загађује воду, трује земљу, запрашује са свих страна… Удара на мозак. Презире емпатију. У свету у коме не знамо ко живи врата поред нас. У свету у коме нам је све доступно. На дохват руке. Ништа се не крије. И никог више није стид, нити се ико ичега плаши.
Живимо у свету у коме су деца предмет нашег обожавања. Мали богови којима се клањамо. Испуњавамо жеље. Правимо од њих неспособне јединке.
Псујемо све по списку оној учитељици, јер како је, забога, смела да му да тројку? Јесте, све је знао, сутра има да јој одем у школу, па ћемо да видимо… И што да му не купим патике од двеста евра? Па шта ако немају друга деца? Јесам им ја крив што немају? Чуј, не може мобилни у школу? Ко си ти да забраниш мом детету да носи мобилни? Је л’ то твој мобилни!? Где је директор? Желим да разговарам с директором. Како – ко сам ја? Е, сад ћеш да видиш ко сам ја…
И нека буде да смо баш ми гајили баш ту децу која данас не устају ни рођеној мајци у превозу. И нека буде да смо сви исти и равноправни. И да не мора баш све да иде редом. И нека буде да нисмо болесни. И да није сваки пети на онкологији. И да не умиремо од срца, са четрдесетидве. И да нас родитељи не сахрањују. И да се ето као не чудимо кад ко пребаци преко шездесет. Дочека пензију. Врати се у завичај. Уколико је завичај још увек на истом месту.
Нека буде да су наши родитељи криви за то како смо ми испали. Нека и ми будемо криви за оно каква ће наша деца сутра бити. Нека буде. Ако је тако лакше. Али, имати или бити – данас јесте ствар избора. Можда више имамо, али све мање јесмо.
И данас је Дан републике.
Аутор: Даниела Бакић