Priča o profesoru Kneževiću je toliko prisutna u medijima da bi svako ko nas ne zna pomislio da je ovde svima obrazovanje veoma bitno. Broj komentara na vesti o ovom slučaju znatno premašuje komentare na vesti o grejanju ove zime, o Kosovu, ulasku u Evropsku uniju…
Ako su ti komentari, u tolikom broju, zaista autentični, pitanje je da li ljudi koji ih pišu znaju činjenice. Ja ih znam u nekoj meri, možda više od većine, jer profesor Knežević je počeo da predaje kad sam ja išla u Šestu gimnaziju, živim u tom kraju, dete mi je dva razreda učilo u toj školi, moji rođaci i deca mojih prijatelja su išla i idu u tu školu. Neki od njih baš kod profesora Kneževića.
Gledala sam novinske napise od pre desetak godina kada je isti profesor takođe suspendovan. Optužbe su iste. Ovo je, ako sam dobro ispratila, treća suspenzija. Nisam čula za suspenziju bilo kog drugog profesora Šeste gimnazije, a bilo je strogih i opasnih.
Profesor tvrdi da direktor ima nešto protiv njega. Koji od svih direktora kod kojih je suspendovan?
Znala sam i ranije za takve uvrede koje profesor Knežević izgovara deci, nisam morala ni da čujem audio-zapise sa časova. Znali su i mnogi drugi koji ga sad podržavaju.
Naravno da nije dozvoljeno snimanje na času, i naravno da i za to postoji kazna. Iako važno, to u ovom slučaju nije najvažnije. Niko nije postavio pitanje autentičnosti snimka izvlačenja stolice profesorki iz Trstenika, niti je sam čin snimanja predstavljen kao problem, već smo se svi zgrozili na sam postupak nasilja. Tako i ovde – da, snimanje je kažnjivo, ali da vidimo šta ti snimci pokazuju.
U opštoj eri veličanja dece i njihovih prava, mnogi od nas su skloni da unapred zaključe da deca lažu, roditelji preteruju, pa i kad se pojavi materijalni dokaz da često nastavimo sa podrškom za „žrtvu“ takvog ponašanja mladih.
Ako uvek i svuda podržavamo nastavnike, pa i kad vređaju decu i prete im, neće nas ozbiljno shvatiti kad pružimo podršku nastavniku koji to zaista zaslužuje. A ima ih baš mnogo kojima je potrebna.
Ako osuđujemo nasilje, moramo ga osuditi na svim nivoima podjednako. Nasilje je i kad se dete-nasilnik ponaša nasilnički prema drugarima i profesorima, a i obrnuto – kad nastavnik vrši nasilje nad decom. To postoji. Srećom retko, ali postoji. To treba izdvojiti kao nedozvoljeno ili, ako ne znamo činjenice – ćutati. Ako znamo (još gore, ako smo isto doživeli), a podržavamo nasilnika, možda nije loše da se zamislimo nad svojim motivima.
Ako smo poslušali snimke i prihvatili priču da je „sve izvučeno iz konteksta“ onda se moramo zapitati – kakav je to kontekst u kom je u redu da nastavnik učeniku na sav glas vikne „umrećeš od gladi“? Moramo se zapitati i koliko je kvalitetnih pedagoga koje vređa podrška ovakvom ponašanju? I da li je „iznervirali su ga“ dovoljno dobar izgovor, ako želimo decu da naučimo da je svako od nas odgovoran za svoje postupke? Da, moguće je da nas deca izbace iz takta. Naravno da jeste. Ali trebalo bi da znamo da je, čak i tad, odgovornost za postupak odraslog čoveka samo njegova vlastita.
Profesor koji na kontrolnom ima preko 20 jedinica mora da se zapita gde je problem. A još više treba da se zapita kad ponovi kontrolni zbog tako lošeg rezultata, pa tada SVIH trideset đaka dobije jedinicu. Baš niko ništa nije naučio, a on tvrdi da održava najviše dopunskih časova u Beogradu. I opet ništa? Jasno je da ne mogu imati svi četvorke i petice, ali, da ima 100% učenika koji nisu na njegovim časovima naučili – NIŠTA? Kod tako dobrog profesora čiji bivši đaci su, zahvaljujući baš njemu, tako uspešni u svetu?
Imajmo u vidu da su đaci koji urade test sa 100% nedovoljnim uspehom istovremeno deca koja nisu išla linijom manjeg otpora, upisala su gimnaziju koja važi za težu. Imala dovoljan broj poena za takvu školu, i planiraju da studiraju. Dakle, nisu neka neambiciozna deca kojoj je svejedno. Niti je to prvi slučaj sa tako lošim rezultatima kod ovog profesora.
Govoriti deci (između ostalog) da su goveda ni u kom kontekstu nije u redu. Slušam neke, moram priznati prilično neubedljive, priče dotičnog profesora o vađenju iz konteksta i „stilskim figurama“. Sve i da jesu, ne postoji kontekst u kojem je taj ton i taj vokabular u školi dopušten i još bitnije, u kojem zaslužuje podršku. Ako dozvolimo da nastavnik deci govori da su goveda, gde je granica? Da li onda može i učenik, prateći primer profesora, da se tako obraća tetkicama, deci, pa i nastavnicima? U „stilskim figurama“?
I sve to što je navedeno u peticiji, a kasnije osvanulo na snimcima, profesor je negirao. Rekao je da nije istina da je ikada te stvari izgovorio. Sad ispada da ipak jeste, ali u nekom drugom smislu. Dakle, bez konteksta i stilskih figura, rekao je neistinu.
Svi koji su ikada radili sa decom u školi znaju da dođe momenat kada se izgube živci. Izgovore se neke ružne stvari, deca se prestrogo ocene, bude mnogo vikanja, često i uvreda. To je sve ljudski, to uradimo i svojoj deci kada nas izvedu iz takta. Ali nastavnik koji je zaista pravi nastavnik će tu situaciju, koja se desi jednom u nikad, umeti da izgladi sa decom, i niko ga za to neće prijaviti niti potpisati peticiju.
Bar nekog profesora kao što je profesor Knežević smo svi imali. Da li nam je bilo prijatno kad je na nas urlao? Kad nam je pretio? Ne delim mišljenje da se na taj način najbolje uči. Ali čak i ako neki misle da to jeste tako, možda da dozvolimo da ima dece kojoj smeta kad im se kaže da su glupa. Kojima to nije smešno ni simpatično. Možda ima dece koja nisu navikla da neko na njih urla, koja nisu srećna ako ozbiljno uče i rade i dobiju jedinicu.
Možda, ako u odeljenju ima 30 đaka, bar je polovina onih koji to – ne zaslužuju?
Možda da bar ne podržavamo čoveka u priči koja smrdi na nešto ružno kako bismo imali kredibilitet da podržimo nekog ko je nevino optužen. A toga je bilo. I biće.
Autor: Maja Bugarčić