Ако је и вама као родитељу циљ да пред собом имате срећно дете, онда вероватно и ви заступате идеологију срећног детета.
Психоанализа је уверљиво доказала да су људи који током детињства нису били срећни услед недостатка родитељске љубави, касније у животу постали неуротични одрасли. На основу те чињенице створена је претпоставка да потпуно супротно родтељско понашање мора довести до развоја детета у здраву и успешну одраслу особу. Већ педесетак година родитељи се труде да свом детету показују љубав, да му нуде само позитивна искуства и избегавају да га „трауматизују“ на било који начин. Када гледају у своје очигледно срећно дете, родитељи сматрају да су добри родитељи. Али, шта је то срећа? Зар нису и срећа и задовољство засновани на испуњењу дететових жеља? Када детету испунимо неку жељу, оно ће осетити задовољство. А када му испунимо неку њему веома важну жељу, оно ће осетити срећу. То значи да ако родитељ има намеру да одржава своје дете у осећању среће, он тада мора да испуњава сваку дететову жељу. Уколико родитељ одбије да детету испуни неку жељу, оно веома јасно и гласно показује да је несрећно јер се осећа невољеним, што код родитеља изазива осећање кривице и самилости. Због тога што у том тренутку помисли да је лош родитељ, он коначно одустаје од забране и дозвољава детету да испуни „забрањену“ жељу или му, чак, у томе помаже.
Таква динамика у односима довела је до замене улога у породичној хијерархији: уместо да родитељи управљају дететом, оно је почело да управља њима.
А како мала деца немају уграђене „кочнице“, односно психичке структуре које су потребне за самоконтролу и управљање собом и својим емоцијама, настала је ситуација у којој дететом управљају његове жеље, дете управља мамом, а она татом. На тај начин, цео породични систем је заснован на испуњавању дететових жеља. Уколико применимо етолошки приступ и породицу посматрамо као чопор, уместо природног стања у коме су мама и тата вође чопора, такозване алфе, а дете се њима подређује како би чопор добро функционисао, настаје стање у коме двогодишње дете мисли да је предводник чопора, доминантна алфа, и да остали чланови треба да му испуњавају жеље.
Мало дете није у стању да разуме да постоји разлика између њега као особе и неке његове жеље. Због тога оно мисли да је одбијање испуњења неке његове жеље исто што и одбацивање њега као особе.
А када неко има две године, најважнија ствар на свету му је да га мама и тата прихватају. Испуњавајући дететове жеље како би му показали да га заиста воле, родитељи детету потврђују ову погрешну једначину. Тиме пропуштају да га доследним одбијањем испуњења његове жеље (али уз јасно показивање љубави) науче да разликује себе од својих жеља – а особа која у детињству то не научи имаће веома компликоване и нестабилне односе са другим људима јер ће свако супротстављање властитим жељама доживљавати као одбацивање, непоштовање и непријатељство.
Идеологија срећног детета има више веома негативних последица на целокупно друштво. Пошто срећна деца у детињству науче да је љубав када им неко стално угађа, удовољава и испуњава сваку жељу, она и када одрасту очекују да ће се други одрасли, партнери, понашати према њима на такав начин ако их заиста воле. Мит о срећном детету се наставља у мит о одраслој партнерској љубави која усрећује. Од љубави се очекује уживање и ужитак, тако да се љубав изједначава са заљубљеношћу, осећањем које се слично осећа, али има сасвим другу психолошку природу. Све то доводи до нестабилности брака и породице јер су генерације младих људи покушале да ступе у трајну везу са погрешним уверењем да је заљубљеност прва фаза љубави, да интензивна срећа води у мање интензивну срећу.
Друга негативна последица је то што се срећна деца осећају веома удобно и угодно у властитом детињству, а одраслост сматрају за нешто што је веома неудобно и неугодно. Посматрају своје родитеље, који се толико труде и жртвују како би угодили својој деци, и закључују да нису сигурни да би и они, једног дана када одрасту, били спремни да то исто чине за своју будућу децу. Све то код њих ствара отпор према одрастању, тако да они одбијају да емотивно одрасту, и продужавају своју младост на тридесете, четрдесете, па и педесете године свог живота.
Не треба занемарити ни економске аспекте масивног присуства овог начина васпитања деце, чија су последица одрасли људи који су идеални потрошачи јер нису у стању да довољно контролишу своје жеље побуђене различитим рекламама и производима који се нуде. Сматра се да овакав начин васпитања одговара капитализму јер велика потрошња стимулише производњу и постаје добра за економију.
Зоран Миливојевић (део из поговора књиге Ејми Чуа: „Бојни поклич мајке тигра – конзроверзе васпитања“)