Није никаква новост да су трудноћа и порођај, иако је то можда непопуларно рећи, изузетно тешки, стресни и болни периоди у животу једне жене. Да, неки ће вам рећи да су у томе уживали, да су бебу носили и донели само уз радост и оптимизам, али већина, ако су искрени, признаће да је ту било и много бола, бриге, одрицања и напора.
И то могу да разумеју само жене. Оно што ми овим текстом желимо, а сматрамо да је изузетно важно, јесте да мушкарцима објаснимо, тачно и прецизно, али једноставним језиком, шта је то што њихове жене пролазе да би на свет донеле нови живот, а својим мужевима подариле ту највећу и најважнију титулу – ТАТА.
Да ли знаш, Тата, да су кости твог детета изграђене од калцијума из њених костију? Дословно је дала срж свог тела да би створила ваше дете.
Да ли си, Тата, знао да мајчино млеко, прва храна твог детета, настаје из њене крви. Да, осим костију, она даје и своју крв. Млечне жлезде из крви издвајају потребне хранљиве материје, протеине, масти и антитела за производњу млека. Крв циркулише кроз дојке, а ћелије жлезда прерађују те састојке у хумано млеко, које се заправо мења како беба расте, да јој се прилагоди.
Свака кап садржи део ње. Схваташ ли колико је то невероватно?
Ово, Тата, сигурно ниси знао. Од првог тренутка трудноће, па до дана порођаја, материца мајке твог детета увећала се 500 пута! Да би твоја беба у њој имала довољно места, да би била на топлом и сигурном. А кад се мама породи, величина материце враћа се на старо и то је процес који траје недељама, праћен често болним контракцијама.
Током трудноће њени органи су се померали. И то озбиљно. Њен стомак, плућа, јетра, чак и црева померили су се да би твојој беби направили довољно места да расте. А кад се ваше дете роди, све се полако враћа на старо.
Док твоје дете у једном од најболнијих људских искустава долази на овај свет, мама ће изгубити око пола литре крви, ако је порођај уредан. У случају царског реза и читав литар. Губитак који може водити анемији, вртоглавици и хроничном умору који понекад траје месецима.
Ах, да, дошли смо и до бола. Знаш ли, Тата, да је бол који жена преживи да би твоје дете дошло на свет процењен као еквивалентан лому 20 костију. Истовремено. Нека истраживања показала су да, кад би тај бол осетили мушкарци, изгубили би свест. Она то изгура будна. Мора. Јер нико неће уместо ње изгурати бебу.
Знаш ли, тата, да је и њено срце морало да нарасте. Ако си мислио од љубави, у праву си. Али не само то. До краја трудноће њено срце је морало да ”научи” да пумпа 50% више крви него у нормалним околностима. И то је још један разлог што се осећа слабом, уморном након порођаја. Њено тело буквално учи да поново буде ”само”.
Вероватно ти нико, Тата, није рекао да је имуни систем маме твог детета ослабио да би заштито дете, а чинећи њу саму много рањивијом на болести, исцрпљеност и разна запаљења. А она, опет, устаје, храни бебу, пресвлачи, нуна, умирује.
То ти вероватно не звучи важно, али чисто да знаш да је њено карлично дно порасло за 250%. То је онај део тела који мора да носи тежину бебе и који се после опораља месецима или годинама. Или се никад и не опорави.
Њено тело, Тата, крвари недељама након порођаја, док се материца опоравља.
Нити једног тренутка нисмо поменули емоције и хормоне који је врте као на ролеркостеру, чинећи је несигурном, рањивом, понекад је терајући да се осећа недовољном.
Пролазећи све то, она осећа неизрециву љубав, понос, али и кривицу. Све одједном.
И кладимо се да се она никад није на све ово пожалила. И не очекује ни трубе ни фанфаре. Не очекује да је обасиш цвећем ни непрестано дивљење. Треба јој да будеш ту. Да будеш партнер, муж и тата. Да подигнеш бебу, промениш пелену, спремиш кашицу. Кажеш јој, понекад, да видиш колико се труди и колико даје. А то је онај минимум који је сигурно заслужила.