Nije nikakva novost da su trudnoća i porođaj, iako je to možda nepopularno reći, izuzetno teški, stresni i bolni periodi u životu jedne žene. Da, neki će vam reći da su u tome uživali, da su bebu nosili i doneli samo uz radost i optimizam, ali većina, ako su iskreni, priznaće da je tu bilo i mnogo bola, brige, odricanja i napora.
I to mogu da razumeju samo žene. Ono što mi ovim tekstom želimo, a smatramo da je izuzetno važno, jeste da muškarcima objasnimo, tačno i precizno, ali jednostavnim jezikom, šta je to što njihove žene prolaze da bi na svet donele novi život, a svojim muževima podarile tu najveću i najvažniju titulu – TATA.
Da li znaš, Tata, da su kosti tvog deteta izgrađene od kalcijuma iz njenih kostiju? Doslovno je dala srž svog tela da bi stvorila vaše dete.
Da li si, Tata, znao da majčino mleko, prva hrana tvog deteta, nastaje iz njene krvi. Da, osim kostiju, ona daje i svoju krv. Mlečne žlezde iz krvi izdvajaju potrebne hranljive materije, proteine, masti i antitela za proizvodnju mleka. Krv cirkuliše kroz dojke, a ćelije žlezda prerađuju te sastojke u humano mleko, koje se zapravo menja kako beba raste, da joj se prilagodi.
Svaka kap sadrži deo nje. Shvataš li koliko je to neverovatno?
Ovo, Tata, sigurno nisi znao. Od prvog trenutka trudnoće, pa do dana porođaja, materica majke tvog deteta uvećala se 500 puta! Da bi tvoja beba u njoj imala dovoljno mesta, da bi bila na toplom i sigurnom. A kad se mama porodi, veličina materice vraća se na staro i to je proces koji traje nedeljama, praćen često bolnim kontrakcijama.
Tokom trudnoće njeni organi su se pomerali. I to ozbiljno. Njen stomak, pluća, jetra, čak i creva pomerili su se da bi tvojoj bebi napravili dovoljno mesta da raste. A kad se vaše dete rodi, sve se polako vraća na staro.
Dok tvoje dete u jednom od najbolnijih ljudskih iskustava dolazi na ovaj svet, mama će izgubiti oko pola litre krvi, ako je porođaj uredan. U slučaju carskog reza i čitav litar. Gubitak koji može voditi anemiji, vrtoglavici i hroničnom umoru koji ponekad traje mesecima.
Ah, da, došli smo i do bola. Znaš li, Tata, da je bol koji žena preživi da bi tvoje dete došlo na svet procenjen kao ekvivalentan lomu 20 kostiju. Istovremeno. Neka istraživanja pokazala su da, kad bi taj bol osetili muškarci, izgubili bi svest. Ona to izgura budna. Mora. Jer niko neće umesto nje izgurati bebu.
Znaš li, tata, da je i njeno srce moralo da naraste. Ako si mislio od ljubavi, u pravu si. Ali ne samo to. Do kraja trudnoće njeno srce je moralo da ”nauči” da pumpa 50% više krvi nego u normalnim okolnostima. I to je još jedan razlog što se oseća slabom, umornom nakon porođaja. Njeno telo bukvalno uči da ponovo bude ”samo”.
Verovatno ti niko, Tata, nije rekao da je imuni sistem mame tvog deteta oslabio da bi zaštito dete, a čineći nju samu mnogo ranjivijom na bolesti, iscrpljenost i razna zapaljenja. A ona, opet, ustaje, hrani bebu, presvlači, nuna, umiruje.
To ti verovatno ne zvuči važno, ali čisto da znaš da je njeno karlično dno poraslo za 250%. To je onaj deo tela koji mora da nosi težinu bebe i koji se posle oporalja mesecima ili godinama. Ili se nikad i ne oporavi.
Njeno telo, Tata, krvari nedeljama nakon porođaja, dok se materica oporavlja.
Niti jednog trenutka nismo pomenuli emocije i hormone koji je vrte kao na rolerkosteru, čineći je nesigurnom, ranjivom, ponekad je terajući da se oseća nedovoljnom.
Prolazeći sve to, ona oseća neizrecivu ljubav, ponos, ali i krivicu. Sve odjednom.
I kladimo se da se ona nikad nije na sve ovo požalila. I ne očekuje ni trube ni fanfare. Ne očekuje da je obasiš cvećem ni neprestano divljenje. Treba joj da budeš tu. Da budeš partner, muž i tata. Da podigneš bebu, promeniš pelenu, spremiš kašicu. Kažeš joj, ponekad, da vidiš koliko se trudi i koliko daje. A to je onaj minimum koji je sigurno zaslužila.