Прочитала сам једном како су неки математичари израчунали колико процената живота зависи од нас. Узели су у обзир све факторе, од времена у којем сте рођени, земље где живите, родитеља…И дошли до седам посто. За мене која увек мислим да је све у мојим рукама, ово је био поражавајући податак.
Данас ми је поново пао на памет.
Ако сте се ових дана родили у Србији, ако сте живи и здрави, ево шта ће се, вероватно, даље дешавати. Ваша мајка ће временом заборавити трауму трудноће, трошкове плаћања приватне праксе, лош третман у породилишту, зато што има вас.
Родили сте се у просечној породици. Мајка можда нема уговор на неодређено, па ће морати да се врати на посао када напуните два месеца, али ту су бабе које ће наизменично радити око вас онако како оне хоће, што ће вашу мајку нервирати, али неће имати куд. Она ће се враћати кући са грижом савести и тада ће бити само ваша, а све друго ће радити по ноћи, биће хронично уморна, а некад и болесна.
У сваком случају, родитеље ћете виђати ретко. Они морају да раде по цео дан. Увече ће вам причати бајке. Ви не смете ништа осетити. Када заспите, седеће незадовољни, псоваће политичаре и шефове, испод гласа ће пребирати обавезе које им измичу. Правиће спискове потребног, а затим прецртавати оно што није приоритет.
У вртићу ће нека деца бити мало боље пажена од вас, али то вам нико неће признати. Рећи ће вам да ћутите и слушате, да се трудите, да будете што бољи. И покушаћете. Ако вас неправда буде баш погодила, ако случајно неком од те боље деце отмете играчку, или га наружите, родитељима ће бити речено да не воде довољно рачуна о вашем васпитању. Упутиће вас све заједно код психолога. У сваком случају, родитеље ће бити срамота. Стајаће пред ужасом пропалог детињства.
Затим ће доћи време за школу. Отац и мајка ће вам објашњавати како морате учити ако не желите неке споредне послове за мале паре, ако нећете да радите по цео дан, ако желите да вас поштују. Проћи ће они тада исто као и ја када сам својој ћерки пре тридесет година исто причала, па ме она питала зашто смо нас двоје њених родитеља били лоши ђаци. Мада, деца на крају послушају. Уче, труде се, воле школу.
У школи ћете имати свакога дана безброј часова, нећете знати зашто је све то потребно, али ће вам рећи да је то за ваше добро и да не треба да будете незахвални. И они су тако учили, па шта им фали.
Учитељи ће вам причати какви треба да будете, родитељи ће се на то надовезивати, али ћете ви, како будете старији, открити да лажу. Стварност се не слаже са тим причама. У стварности пролазе неке друге вредности. Али ви нећете знати како да их досегнете јер вас томе нико није научио. Вама су увек говорили да су поштење и част најважнији. Зато ћете бити љути. Али, пошто се од вас тражи да будете послушни, пошто родитељи скапавају за ваше добро, за патике, екскурзије, приватне часове, морате то поштовати.
Ретко ћете путовати. Можда само са школом. Без породице. А онда ћете осећати грижу савести јер вам се толико даје. Јер се неко због вас мучи и одриче. Или можда и нећете. Можда ћете мислити да вам то и припада јер су вам родитељи више пута гануто рекли да ће дати све што треба, да бар вама буде добро кад њима није.
Стићи ћете до факултета. Морате испунити породични циљ. Или ћете схватити да су дипломе ваших родитеља само трофеј од кога немају никакве вајде, па ћете се одлучити за нешто друго. Можда ћете укапирати да вам је боље негде напољу. Спаковати кофере и отићи. Сада ће све постати могуће јер ћете почети да утичете на лични проценат остварености. Шта год било, нећете желети да живите као ваши родитељи. Стално ћете бежати од тога. Или ћете их сажаљевати. Родитељи ће бити срећни јер сте живи и здрави. Нико вас није отео, претукао, није вас на пешачком ударио пијани возач, нисте рањени у рикошету уличних банди, нисте ни жртва насиља, не морате да се учланите у партију, нисте били на станици када је пала надстрешница, не живите близу рудника, имали сте пијаће воде, нисте постали редовни посетилац кладионица, избегли сте дрогу. Они ће то све уписати себи у заслугу без свести да су вам просечних седам посто могућности да живите од своје воље давно укинули. Јер су вас учили по личном моделу да будете послушни, срећни са мало јер може бити и горе, задовољни у ћутању јер од обичног човека ништа не зависи. Нису вам никад објаснили зашто су пристали да буду обични. А ви ћете зато и побећи. Отићи ћете да не бисте били поништени као они, да им не бисте у лице рекли како су мирењем и пристајањем ваш проценат свели на нулу.
Знаћете једног дана, смрскане душе, да сте вишак. Ишчупаћете корен и преместити на неко друго место где бар живот више вреди, где је статистика слободе избора шира и благонаклона. Да бар својој деци осигурате сигурност и мир.
Ако сте се данас родили у Србији, ако та иста Србија буде и даље налазила спас у ћутању, овако ће вам бити. Зато добро погледајте своје родитеље чим отворите очи. Не дајте им да буду кукавице и да вам причају како је то за ваше добро. Будите мудри. Захтевајте од њих да буду људи.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца