Бићу јасан и одмах ћу прећи на ствар – медвеђу услугу чинимо деци у школи реченицом „нека науче бар нешто, нећу да их малтретирам.“
Нажалост, атмосфера често диктира критеријуме јер, ако „тераш“ ученике да раде до свог максимума, да се труде, да размишљају – родитељи ће се бунити, деца ће те „мрзети“, колеге ће ти рећи да „смањиш доживљај“.
То није добро.
Тек када код деце развијемо све њихове капацитете што је више могуће, можемо да се надамо да ћемо имати друштво које почива на здравим темељима.
Мора да се ради на себи и деца морају да буду форсирана да размишљају, уче, повезују ствари и догађаје.
Када није тако – није добро.
У међувремену, када дете (најкасније негде крајем средње школе) схвати свој животни позив – много ће се лакше упустити у студије (или одмах у посао) и постаће стручно у свом послу.
„Ако имам шест сати да оборим дрво, ја ћу првих четири сата оштрити секиру“ – рекао је Линколн.
И био је у праву…
Посао наставника (па и родитеља) јесте да развије капацитете код деце, васпита их, пробуди жељу за знањем и спреми их за живот.
Једино тако имају шансу да живе испуњеним животом…
Систем образовања се мора променити. То се наравно неће догодити преко ноћи и неће бити нимало лако вратити веру у образовање.
Међутим, наша је једина шанса у томе – поштовати дете, разумети га, видети његов таленат и радити на њему.
Уколико није тако – немамо шансу.
Аутор: Иван Вучковић, филозоф