Na jednom roditeljskom sastanku direktor jedne škole govorio je o podršci koju roditelji treba da pruže deci.
Rekao je da razume da su danas roditelji prezauzeti, ali da bi ipak trebalo da nađu malo vremena za svoju decu, svakog dana.
Nakon što je završio svoj govor, jedan od roditelja, otac jednog dečaka, ustao je i rekao kako tokom nedelje nema vremena da sa sinom razgovara onoliko koliko bi želeo.
Kada radi popodne, a dečak u školu ide pre podne, ponekad se danima gotovo i ne vide. Nekad radi i duple smene, pa ujutru kad ode na posao sin još spava, a kad se vrati, dete je već u krevetu, opet spava. Ne radi on toliko zato što voli, već zato što je to jedini način da prehrani svoju porodicu.
Međutim, taj nedostatak vremena provedenog sa sinom jako ga je mučio i muči ga i dalje. Ipak, pronašao je način da pokuša, makar malo da zameni sinu to zajedničko vreme koje mu sigurno nedostaje. Svake večeri kad bi došao kasno a dete bi već spavalo, on bi ga poljubio i jedan kraj posteljine vezao u mali čvor. To je bio njihov znak. Tako bi dečak znao da je tata, iako ga pre spavanja nije video, bio prethodne noći tu kraj njega i poljubio ga i pomazio.
To je bio njihov način komunikacije onda kada nisu imali bolji.
Cela priča jako je dirnula direktora, a naročito kad je shvatio da je reč o ocu jednog od najboljih đaka u školi.
To što je otac našao način da sa svojim sinom održava neku vrstu komunikacije, da mu da do znanja da je tu, da misli na njega, da ga voli i da, čak i ako fizički ne mogu uvek da budu zajedno, uvek može da računa na njega. Kroz taj čvor, dečak je video ljubav svog oca.
Nedostatak vremena koje provode sa decom mnogi roditelji pokušavaju da nadomeste skupim poklonima ili izvinjenjima. Ali, tako jednostavna stvar kao što je poljubac ili čvor koji ovom dečaku predstavlja simbol očeve ljubavi, znače mnogo više.
Deca možda i ne razumeju smisao svake izgovorene reči, ali i te kako znaju da prepoznaju gest ljubavi, pa makar to bio i jedan običan čvor.
Priredila: A. C.