Krajem marta održan je probni završni ispit za učenike osmog razreda, a rezultati nas ni ove godine nisu iznenadili. Nažalost. Glavni utisak isti je kao i prethodnih godina – razumevanje pročitanog i dalje “škripi”. Zadaci zasnovani na reprodukciji gradiva učenicima uglavnom nisu predstavljali problem, dok su se poteškoće pojavile tamo gde su bili potrebni razumevanje, povezivanje i zaključivanje. Dovoljno je bilo postaviti pitanje malo drugačije nego u zbirci i odmah bi nastao problem u rešavanju zadatka.
Da je reč o decenijama ukorenjenom problemu govore i rezultati međunarodnog PISA testiranja, koje na svake tri godine sprovodi Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), a cilj testa je da proveri sposobnost učenika da znanje primene u realnim situacijama, kroz čitalačku, matematičku i naučnu pismenost. Prema poslednjem objavljenom izveštaju, za testiranje 2022. godine, Srbija se u čitanju i nauci nalazi na 40. mestu, a u matematici na 42. mestu, što predstavlja napredak u odnosu na 2018. godinu, ali rezultati su i dalje ispod proseka.
PISA testiranje već duže vreme ukazuje na iste strukturne probleme u našem obrazovanju, a to za NIN ističe i Aleksandar Markov, nastavnik istorije.
“Važno je naglasiti da njegova svrha nije rangiranje država, već procena u kojoj meri učenici umeju da primene znanje u realnim situacijama, odnosno da razumeju i koriste ono što su naučili. Upravo zato bi rezultati PISA testiranja trebalo da budu polazna osnova za unapređenje sistema”, rekao je Markov.
Problem star duže od decenije
Period onlajn nastave tokom pandemije nesumnjivo je uticao na kontinuitet učenja i u javnosti je često korišćen kao objašnjenje za pad postignuća. Međutim, kako Markov kaže za NIN, preciznije je reći da je pandemija učinila vidljivijim probleme koji su u sistemu postojali i ranije.
Tanja Notaroš iz Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije kaže za NIN da se školski programi, umesto da se koriguju u smeru prilagođavanja nastavnog gradiva savremenim tokovima, čvrsto drže tradicionalnih sadržaja, a “obogaćuju” se stručnim pojmovima, kojih je iz godine u godinu sve više.
“U jednoj nastavnoj jedinici imamo rečenice u kojima se spominju reči koje se retko koriste u svakodnevnom jeziku (npr. zaselak, pimnice, bedem…) i reči stranog porekla koje prevodimo učenicima (npr. komunalna infrastruktura, suburbanizacija…). Ovo su primeri nastavne teme Naselja, geografije za šesti razred, 11-12 godina. Sadržaji bi bili manji problem kada bi postojala mogućnost korelacije nastavnih predmeta, što je u ovako koncipiranom školskom sistemu trenutno nemoguće”, rekla je Notaroš, inače nastavnica geografije.
Kako je istakla, u školama nedostaje više prostora za ponavljanje naučenog tokom celog školskog učeničkog razvoja.
Markov za NIN ističe da obrazovni sistem u Srbiji i dalje u velikoj meri funkcioniše na principima koji su odgovarali generacijama druge polovine 20. veka.
“Digitalni sadržaji i društvene mreže svakako utiču na pažnju i navike učenja, ali taj uticaj postaje problematičan pre svega onda kada škola ne uspeva da ponudi alternativu koja podstiče aktivno učenje i razumevanje, već se problem pokušava rešiti pre svega restriktivnim merama, poput zabrane mobilnih telefona”, rekao je Markov.
Da savremena tehnologija nije glavni problem ukazuje i Notaroš. Kako ističe, ne možemo je izbeći, ali greška bi bila zabranjivati je.
“Treba da učimo kako da je koristimo kao sredstvo za dolaženje do boljih rezultata, za izradu nastavnih materijala koji su mnogo bliži deci prilikom usvajanja trajnih znanja, nego udžbenici, preobimni, šareni i sve skuplji. Što je udžbenika više, znanja je sve manje. Jedan fotokopiran priručnik, radnog karaktera, obična sveska i olovka, puno razgovora, kreativnosti i igre van učionice mogu da daju bolje rezultate od čitanja prevaziđenih, preobimnih tekstova i slušanja dosadnih predavanja”, kaže Notaroš.
Bez vremena za razumevanje
Markov ističe da su nastavni programi u Srbiji često preobimni i ostavljaju malo prostora za dublje razumevanje gradiva. Iako postoji svest o potrebi njihove modernizacije, kako kaže, promene su složene i često nailaze na otpor, između ostalog i zbog bojazni da bi mogle uticati na fond časova i položaj nastavnika.
“Pored toga, u praksi se javlja i nesklad između onih koji programe kreiraju, nastavnika koji ih sprovode i institucija koje nadgledaju njihovu primenu. Programi su formalno usmereni na ishode i predviđaju određeni nivo autonomije u radu nastavnika, ali ta autonomija često ostaje nedovoljno iskorišćena. U takvim okolnostima, nastava se neretko svodi na sigurniji i rutinski model, obradu lekcija i njihovo utvrđivanje, uz stalni pritisak da se pređe gradivo. Posledica toga je da tempo rada ne prati stvarno razumevanje učenika ‒ dok se na času prelazi na novu, drugu, treću lekciju, učenici još pokušavaju da razumeju prvu. Na kraju, čitav proces se svodi na ocenu kao glavni ishod učenja. U takvom sistemu fokus se pomera sa znanja i razumevanja na ocenu, pa ono što učenici zaista usvoje često ostaje u drugom planu”, rekao je Markov.
Mere koje bi mogle unaprediti obrazovni sistem, ističe Markov, svakako postoje, ali je važno naglasiti da nijedna od njih ne daje brze rezultate. Kako kaže, reč je o procesima koji zahtevaju kontinuitet, jasnu strategiju i dugoročnu posvećenost.
Jedan od važnih pravaca, kako navodi Markov, jeste veća fleksibilnost u organizaciji nastave.
“Uvođenje šire izbornosti za učenike omogućilo bi učenicima da se više usmere ka oblastima za koje imaju interesovanja i afinitete, čime bi se povećali motivacija i kvalitet učenja. Takođe, neophodno je preispitati sistem ocenjivanja, koji u sadašnjem obliku često ne daje jasnu sliku o stvarnom znanju učenika i dodatno opterećuje i učenike i nastavnike. Fokus bi trebalo pomeriti sa samog broja, ocene, na kvalitet povratne informacije koju daje nastavnik”, kaže Markov.
Posebno važan segment, ističe Markov, jeste kontinuirana podrška nastavnicima, kroz kvalitetne obuke, razmenu iskustava sa kolegama iz drugih zemalja i upoznavanje sa primerima dobre prakse, kako bi mogli da odgovore na savremene izazove u nastavi.
“Za ovakve promene potreban je novac, ali i volja. I dok bi se novac možda i pronašao, pitanje je da li postoji volja da se stvarno nešto promeni. I naravno, sve dok nam zabrana mobilnih telefona ili uvođenje đačkih uniformi bude univerzalni lek za sve probleme, ostaćemo anestezirani i isključeni iz razvijenih sistema, koji više ne napreduju na godišnjem već na mesečnom nivou”, zaključuje Markov.
Ceo tekst: NIN