Pristup koji Kalman koristi kao školski psiholog sa iskustvom od 40 godina rada jeste učenje dece da ne budu žrtve.
Programi za prevenciju vršnjačkog nasilja u školama su beskorisni a ponekad i štetni, tvrdi Izi Laman, američki psiholog i autor knjige Bullies to Buddies: How to Turn Your Enemies Into Friends,, a prenosi Psychology Today
Svi misle da škole ne čine dovoljno da spreče vršnjačko nasilje. Roditelji maltretiranog deteta po pravilu optužuju školu za nemar i gotovo u svakom slučaju vršnjačkog nasilja koje se pojavi u medijima, roditelji tvrde da škola ili “nije učinila ništa” ili “nije učinila dovoljno” da se nasilje zaustavi. Predstavnici škole, sa druge strane, tvrde da su reagovali na pritužbe i sledili procedure, čineći sve što su mogli da zaistave maltretiranje.
Malo ko veruje školama a novinari prosto obožavaju naslove u kojima se za tragedije zlostavljanih učenika optužuju škole, piše Kalman.
Glavna osnova za optuživanje škola za nemar, je pretpostavka da bi maltretiranje prestalo da je škola zaista reagovala. Ali, postoje li zaista dokazi u prilog ove teze?
Kako objašnjava Kalman, naučnici iznova i iznova pronalaze da čak i najuspešniji programi protiv vršnjačkog nasilja, razvijeni na osnovu univerzitetskih istraživanja psihologa, jedva da imaju ikakvog dejstva, a često čak i pogoršavaju situaciju. Nekoliko metaanaliza školskih programa za prevenciju nasilja je objavljeno od 2004. do danas, i one pokazuju da je najbolji rezultat ovakvih programa – smanjenje nasilja za nekih 20%, a da ga neki programi čak i povećavaju. Jedna opsežna studija čak je utvrdila da škole u kojima se sprovode programi protiv nasilja imaju veći stepen vršnjačkog maltretiranja nego škole koje ih ne sprovode.
Zakoni protiv vršnjačkog nasilja takođe se pokazuju nedelotvornim. Čak i najuspešniji zakoni smanjuju broj prijavljenih slučajeva za 20% – što znači da u 80% slučajeva nemaju uticaja.
Razlog za malu uspešnost mera protiv nasilja u školama jeste taj, što one često izazivaju neželjene štetne efekte. Stručnjaci koji se bave kreiranjem i primenom ovih programa uglavnom se ne bave negativnim stranama programa, već samo onim dobrim. Dobrobiti se preuveličavaju a mane prenebegavaju.
Pozitivni efekti koji se najčešće ističu su oni koji se najlakše mogu uočiti, na primer promene stavova učenika o nasilju, iako izmenjeni stavovi često nemaju uticaj na smanjenje stvarnog nasilja.
Škole krivimo za nezainteresovanost i nemar prema problemima nasilja ali često je slučaj da škole zaista nemaju način da nasilje zaustave. Većina nastavnika zaista želi da pomogne đacima ali to što nisu u stanju ne znači da ne pokušavaju. Efekti njihovih napora obično su kratkotrajni a nasilje se nastavlja.
Ukinuti u potpunosti vršnjačko nasilje je nemoguća misija. Stvoriti društvo u kome je svako uvek fin prema svima ostalima je poduhvat unapred osuđen na propast. Zapravo su škole mesto gde ima najmanje nasilja, kaže Kalman. Dete je u proseku mnogo izloženije nasilju kod kuće nego u školi.
Međutim, mi od škola zahtevamo da zaustave nasilje kako znaju i umeju, bez obzira da li je to moguće. Umesto da se kaže “Škole treba da pronađu drugačiji način da rešavaju ovaj problem pošto postojeći ne deluje,” ponavljamo recitaciju “Škole treba da učine više da spreče nasilje.”
Dve mane programa za prevenciju nasilja
Kako objašnjava Kalman, ovo su dva glavna neželjena efekta programa protiv vršnjačkog nasilja:
1. Ohrabrivanje dece da uvek prijavljuju nasilje nadležnima u školi. Koliko god to paradoksalno delovalo, problem u praksi obično nastaje upravo zato što osobe zadužene da reaguju u takvim situacijama često ne znaju pravilno da se postave, pa tokom ispitivanja, saslušavanja, presuđivanja i kažnjavanja može da dođe do eskalacije. Do ozbiljnijih činova nasilja obično dolazi nakon što se škola uključila u rešavanje problema, piše Kalman.
“Davno sam uvideo da je intervenisanje odraslih ono što prouzrokuje najviše nasilja. Kada se roditelji, recimo, umešaju u svađu svoje dece, ona obično eskalira jer su roditelji najvažnije osobe na svetu za tu decu. Oba deteta žele roditelja na svojoj strani pa ulog raste. Svađa koja je izbila zbog neke sitnice sada se pretvara u svađu oko roditeljske naklonosti, pa samim tim postaje mnogo žešća. Kada roditelji presude, jedno dete neminovno ostane ozlojeđeno i besno. Želeće da se osveti i iniciraće sledeću svađu u koju će se opet umešati roditelji. U psihologiji se ovaj proces zove triangulacija. Kada se treća strana umeša u problem između dve osobe, sukob eskalira i produžava se unedogled. Nastavnici i ostalo školsko osoblje su najvažnije osobe u školi. Zbog toga njihovo uključivanje u dečije sukobe lako može taj sukob podići na viši nivo,” objašnjava Kalman.
2. Učenje dece da im tuđe reči zauvek mogu nauditi. Poznato je da su najčešće žrtve verbalnog nasilja deca koja se lako povrede zbog tuđih reči. Danas se od škola zahteva da decu uče kako su reči strašno opasno oružje. Umesto da ih učine otpornijim na uvrede, programi protiv vršnjačkog nasilja čine ih hipersenzitivnim.
Šta stvarno smanjuje nasilje među decom?
Pristup koji Kalman koristi kao školski psiholog sa iskustvom od 40 godina rada jeste učenje dece da ne budu žrtve. Ključno je, smatra Kalman, da deca nauče da ne reaguju na nasilje uznemirenošću jer je upravo to “nagrada” radi koje nasilnici čine ono što čine.
Dakle, nasilje samo po sebi nije problem koji se može rešiti. Problem je što deca ne umeju da izađu na kraj sa nasiljem. Mentalitet žrtve je štetan po psihičko zdravlje i osim što osobu stalno čini metom za nasilnike, izaziva depresiju. Zbog toga je jedan od glavnih zadataka odraslih da decu nauče kako da reguju na tuđe maltretiranje. A programi za prevenciju nasilja, primećuje Kalman, čine upravo suprotno – oni se zasnivaju na tezi da nikada ne bi trebalo da moramo da se suočavamo sa nasiljem, da imamo pravo da ne budemo maltretirani i da nadležni treba da se postaraju za to. Problem je što stvari tako na funkcionišu. “Ako sam žrtva i moram da čekam da društvo reši moj problem i reši me bede, ostaću žrtva do kraja života,” kaže Kalman. Zbog toga on đake uči dvema strategijama za koje tvrdi da vrlo brzo rešavaju problem.
1. Ne uzbuđuj se
Nije dovoljno samo “ignorisati” nasilnika. Ako ste ljuti, besni ili povređeni, to se jednostavno vidi i to ne možete sakriti. Nasilnik će nastaviti da vas kinji. Za siledžiju je vaša negativna reakcija – pobeda. Ne dajte mu da pobedi. Kalman ovu strategiju vežba sa decom kroz igranje uloga i dramatizaciju tipičnih situacija nasilja.
2. Tretiraj siledžije kao svoje drugare
Koliko god ovo delovalo kao ono što ne treba raditi, Kalman kaže da je to najbolji način da od njih zaista načinite svoje prijatelje. To je istinska primena načela “tretiraj druge onako kako želiš da tretiraju tebe”. “Kada nas drugi tretiraju kao neprijatelje, itekako smo toga svesni. Ono čega nismo svesni jeste da istovremeno i mi njih tretiramo kao neprijatelje. Tako se krug neprijateljstva zatvara, i nasilnici nastavljaju sa maltretiranjem. Zbog toga učenike savetujem da poštuju nekoliko jednostavnih pravila i svoje nasilnike pretvore u svoje prijatelje. Jedino tako nasilnici ne pobeđuju,” kaže Kalman.
Ova pravila deluju i kod nasilja među decom, ali i kasnije u životu, jer razvijate životnu strategiju koji uvek donosi pobedu u odnosu na strategije nasilja. Jedino kada ove strategije ne deluju je kada imate posla sa pravim psihopatama, psihičkim bolesnicima i kriminalcima, i tada zaista morate da se uzdate u zaštitu nadležnih, savetuje Kalman.
Priredila: Jovana Papan
Izvor:Detinjarije.com