Radna grupa za borbu protiv nasilja u školama koju je oformilo Ministarstvo prosvete usaglasila je juče mere i najavila da će do 24. decembra biti doneta odluka o tome koje će među njima stupiti na snagu. Jedna od predloženih je i mera zabrane korišćenja mobilnih telefona tokom nastave. To bi, kako je navedeno u saopštenju, bila odluka koju bi uređivale škole, prema preporuci Ministarstva.
Ipak, postavlja se pitanje koliko je to zapravo rešenje problema nasilja, a koliko samo način da nasilje ostane neotkriveno.
Komentar o kom vredi razmisliti dolazi od jednog profesora matematike. Držeći u svojoj ruci mobilni telefon, on je rekao: “Ova spravica je moćnija od one koja je čoveka pre više decenija poslala na Mesec. A mi hoćemo da je izbacimo iz škola.”
Na ovu temu su za Jutarnji program televizije Nova S govorile psiholog Ana Mirković i Snežana Romandić, predsednica Unije sindikata škola Beograda.
Romandić kaže da ova zabrana već postoji i da ne vidi šta nam ona može novo doneti.
Psihološkinja Ana Mirković stava je da to nije nimalo kontrukrivan potez.
“Ignorisanje nečeg civilizacijski i tehnološki značajnog je pogrešno jer mi treba da vidimo na koji način da to inkorporiramo u sistem. A što se nasilja tiče, mnogo je stvari koje pre toga treba adekvatno odraditi.” – kaže Mirković.
Snežana Romandić rekla je da je među svojim đacima napravila malo istraživanje upitavši ih zašto uopšte koriste mobilne telefone tokom nastave. Odgovor je jednostavan – dosadno im je.
“Oni na svaki drugi način pokušavaju da se zabave i nemaju osećaj da time prave neki problem. Pronalaze načine da sakriju telefon i ne znaju šta bi bez njega. Istražila sam i koliko u toku dana koriste ekrane, a kod jedne devojčice sam naišla na frapantan podatak da je tokom 24 časa bila 11 sati na društvenim mrežama, odnosno na TikToku. To je podatak koji neće rešiti problem nenošenja mobilnog telefona. A zašto je njima dosadno to je drugo pitanje i verovatno razlog zbog kog su nasilni” – kaže Romadić.
Ana Mirković objašnjava i da današnja generacija rođena od 2010. pa na ovamo i oni rođeni između 2000. i 2010. ne znaju za život bez digitalnih tehnologija i da se tome moramo prilagoditi.
“Ja imam dvoje klinaca i kad odem u školu na roditeljski sastanak, vidim istu onu školu od pre 30 godina. Sve je identično, a oni su potpuno drugačiji. Sada treba prilagoditi mnoge momente, a pre svega one koji se tiču načina komunikacije, prikazivanja gradiva na atraktivan način, na način koji njima odgovara. Deca danas nemaju dovoljan fokus ni koncentraciju i animirati ih 45 minuta deluje kao nemoguća misija.” – objašnjava Mirković i dodaje da i sama drži veliki broj predavanja adolescentima na temu promena načina komunikacije u digitalnoj eri, digitalnom nasilju i vrbovanju na internetu.
“Ja toj deci sama kažem da slobodno smeju da koriste telefone. Ali oni ih odlože. Šta nam to govori? Pa ako im priđemo na adekvatan način, tako da mogu da nas čuju i razumeju, ako uključimo digitalne tehnologije tako da ih koriste konstruktivnije, oni će se uključiti. Ali mi to nemamo. Mi imamo jedan vrlo tradicionalan pristup obrazovanju sa generacijama koje to praktično ne mogu da isprate.” – objašnjava Mirković.
Da nastavu prvo treba učiniti savremenijom i drugačijom slaže se i Snežana Romandić.
“Znamo da su generacije danas drugačije i ja se, kao nastavnik biologije, trudim na sve načine da deci gradivo učinim interesantnim. Ali njihova pažnja teško može da traje duže od 20 minuta. Od 20 učenika u odeljenju vi imate pet koji prate nastave, pet koji se isključe posle 15 minuta i jedan veliki broj njih koji se ne uključuju uopšte. Oni ne razumeju značaj obrazovanja i ne znaju zbog čega su tu gde jesu. I njihov problem neće rešiti oduzimanje mobilnih telefona. Po tom pitanju treba uraditi nešto, ali ne tako što će nastavnici nositi kartonske kutije i skupljati telefone pre časa pa im vraćati na kraju časa.” – smatra Romandić.
Ona podseća i na to da deca danas imaju vrlo napredne i skupe telefone i da to ne treba da bude odgovornost nastavnika.
“Roditelji deci danas kupuju najmodernije telefone i žive u uverenju da ih oni ne koriste onda kad je to zabranjeno. A deca zapravo koriste svaki trenutak da uzmi telefon jer njima škola nije zabavna. A to je onda pitanje za Minsitarstvo – zašto su nam škole dosadne” – rekla je Romandić.
Psihološkinja Ana Mirković navodi primer osnovne škole koju je pohađala njena ćerka, gde je postojala upravo ta kartonska kutija u koju su na početku časa odlagani telefoni UKOLIKO nisu potrebni za taj čas. Ona kaže da mora postojati neka vrsta dogovora i konsenzusa.
“Hrana je osnovna fiziološka potreba pa opet ne jedemo na času. To jeste stvar dogovora. Kad treba šestar za matematiku, nosite šestar. Ali to će ići jako teško s decom koja su to već navikla. Zato je potrebno od najranijeg uzrasta uvoditi takva pravila i deca se onda naviknu. Za sve to je potrebno vreme, edukacija, sistemsko uvođenje, rad sa roditeljima, nastavnicima, decom.” – objašnjava Mirković.
Ona podseća i na to da deca mlađa od 18 meseci ne bi smela da koriste uređaje koji su povezani na internet. Ali da deca danas, čim se čuju da negoduju, u parkiću, restoranu, čekaonici, odmah dobijaju uređaj u ruke ne bismo li kupili malo mira.
“Društvene mreže deca imaju već sa sedam godina iako nemaju svest o tome šta je to zapravo. I tu već kreće učenje deteta da laže i lažno se predstavlja, kada prilikom otvaranja profila ostavlja lažne podatke o godini rođenja. Već sa osam ili devet godina većina je na Instagramu ili Jutjubu. Roditelji moraju biti mnogo svesniji odgovornosti kad detetu daju tako snažan alat u ruke. Ali roditelji nemaju tu svest.” – kaže ova psihološkinja.