Tiganj u kojem pripremamo ručak, plastična kutija u kojoj nosimo hranu na posao, čaša kafe za poneti, flašica vode… Koliko razmišljamo o materijalima od kojih su napravljeni? Treba li uopšte da razmišljamo? U novoj epizodi „Analogije“, sa Anom Pešić iz Centra za ispitivanje namirnica, Ana Manojlović pokušala je da razdvoji stvarne rizike od strahova i marketinga.
Na stolu u studiju „Analogije“ našlo se nekoliko sasvim običnih predmeta: keramička šolja, plastična kutija za hranu, flašica vode i kartonski tanjiri.
Pitanje je bilo jednostavno: „Postoji li među njima nešto što bi dobar poznavalac materijala izbegao u svakodnevnoj upotrebi?
Ana Pešić nije pokazala na plastiku, na flašicu, na kartonsku čašu. Pokazala na narandžastu keramičku šolju za kafu sa cvetićima. Ispostavilo se da određene boje i glazure na keramičkom posuđu mogu da sadrže metale koji, pod određenim uslovima, mogu da pređu u hranu ili piće.
„Ne znači da je ona automatski nebezbedna. Ali postoji mogućnost da iz te boje migriraju neki metali koji mogu da utiču na zdravlje ljudi“, objasnila je Pešić.
To, naravno, ne znači da su sve obojene šolje opasne. Kada bi bilo tako jednostavno, izbor bezbednog posuđa ne bi bio naročito težak. Bezbednost keramičkog posuđa zavisi od sastava i kvaliteta glazure, a ne samo od boje.
Ali jedna narandžasta šolja bila je dovoljna da otvori mnogo veće pitanje: koliko zapravo znamo o stvarima iz kojih svakoga dana jedemo, pijemo i spremamo hranu?
Da li smo počeli da se plašimo svega?
Mikroplastika je pronađena u vodi, hrani, vazduhu, pa i u uzorcima ljudskog tkiva. Vest uz dramatične naslove je već sigurno i do vas stigla. Ali postoji važna razlika između toga da je nešto pronađeno u organizmu i toga da je dokazano šta tačno radi našem zdravlju.
„Sama štetnost mikroplastike još uvek nije definitivno niti označena, niti je ustanovljeno šta ta mikroplastika radi ljudskom telu“, kaže Pešić.
Naučnici istražuju kako sitne plastične čestice ulaze u organizam, gde mogu da dospeju i kakve biološke efekte mogu da izazovu. Za sada nema dovoljno pouzdanih dokaza da bi se precizno procenio zdravstveni rizik od uobičajenih nivoa izloženosti putem hrane i vode.
Da li je teflonski tiganj za bacanje?
Teflon je godinama na lošem glasu, ali Ana Pešić upozorava da nije svaki tiganj sa nelepljivim premazom automatski opasan.
„Teflonski tiganj nije nebezbedan. Teflonski tiganj je lak za korišćenje, ali mora da se vodi računa kako se njime rukuje“, objašnjava Pešić.
Posebno je važno izbegavati pregrevanje praznog tiganja i poštovati uputstva proizvođača.
A šta onda kupiti kada dođe vreme za novo posuđe? Inoks, keramika, liveno gvožđe, teflon, izbora nikada više, a sigurnosti da smo izabrali „pravo“, suprotno izboru, nikada manje.
„Po meni je inoks najbolji mogući materijal“, kaže Pešić, uz napomenu da i drugi materijali mogu biti dobar izbor ako se pravilno koriste.
U razgovoru je bilo reči i o plastičnim daskama za sečenje, kutijama u kojima nosimo ručak, kao i o papirnim čašama za kafu koje su zamenile plastične.
I tu se pojavljuje još jedna neugodna istina. Ono što na prvi pogled deluje zdravije ili ekološki prihvatljivije nije uvek nužno i bolji izbor.
Moramo li svi da postanemo stručnjaci za hemiju?
Posebna tema bile su oznake na ambalaži koje potrošačima obećavaju veću sigurnost. Jedna od najpoznatijih je „BPA-free“, što znači da proizvod ne sadrži bisfenol A. Ali ni ovde stvar nije tako jednostavna.
„Ako piše da je ‘BPA-free’, bisfenola A nema, ali ne znači da nema drugog bisfenola“, objašnjava Pešić.
Oznaka da proizvod ne sadrži jednu supstancu, dakle, nije garancija da u njemu nema drugih potencijalno problematičnih sastojaka. S druge strane, ni samo prisustvo neke hemikalije ne znači automatski da proizvod predstavlja rizik po zdravlje.
Da li su nam filteri za vodu zaista potrebni?
Filteri za vodu postali su deo mnogih domaćinstava, čak i tamo gde je voda iz vodovoda zdravstveno ispravna.
Ana Pešić kaže da njena porodica pije vodu sa česme.
A ako se filteri već koriste, upozorava, moraju redovno da se menjaju.
Različiti filteri imaju i različite namene. Oni sa aktivnim ugljem, na primer, mogu da poboljšaju ukus i miris vode i smanje koncentraciju određenih supstanci, ali većina običnih bokala nije namenjena mikrobiološkom prečišćavanju vode.
Zato filter ne bi trebalo kupovati samo zato što nas je nešto što smo pročitali ili čuli uplašilo, već u skladu sa kvalitetom vode i stvarnim potrebama domaćinstva.
Izvor: RTS