Prvog septembra ću se po dvadeset i šesti put vratiti u školu. Niko ne zna kako će izgledati ova školska godina. Jedino što znamo je da će 1. septembar biti u utorak.
Većina đaka vratiće se u školske klupe uz obavezne mere zaštite. Ostaje svima nama da se nadamo da maske neće dugo prekrivati naše, i osmehe naših đaka i da će “nevidljivi neprijatelj“ uskoro položiti svoje oružje.
Poslednjih dana i nedelja, sa nostalgijom se sećam simpatičnih situacija kojih je svakodnevno bilo otkad radim u prosveti.
Četrnaest godina predavala sam starijim razredima, a onda sam počela da radim s decom mlađeg školskog uzrasta. Ne mogu da opišem koliko mi je u početku bilo teško. Imala sam utisak da sam počela da radim neki sasvim nov posao. Sve u svemu, osećala sam se kao pravi početnik. Danas, posle dvanaest godina rada sa mlađim školskim uzrastom, priznajem da najviše volim da predajem baš njima.
Želim da podelim sa vama nekoliko anegdota iz svog učiteljskog života koji je podeljen na dva dela – nastavnik u starijim, i nastavnik u mlađim razredima osnovne škole.
Mandat
Moja prva generacija đaka kojima sam bila odeljenjski starešina je u petom razredu, demokratskim putem, izabrala predsednika odeljenja – predsednicu, da budem preciznija.
Predsednica je bila jedna marljiva i zrela devojčica koja je bila uzor svojim drugarima iz odeljenja još od prvog razreda. Dve godine je sve funkcionisalo savršeno, a onda, kako to obično biva, u sedmom razredu đaci su hteli su da smene svoju predsednicu i da izaberu predsednika. Ideja mi se nikako nije dopala, jer mislim da ne bi trebalo menjati nešto što funkcioniše više nego odlično. Želela sam da našu predsednicu zadržim na toj “funkciji”, pa sam pribegla malom lukavstvu i objasnila deci da predsednički mandat traje četiri godine.
Parlamentarci
S obzirom na to da deca nemaju strpljenja da saslušaju jedni druge i da stalno upadaju jedni drugima u reč, često sam im govorila da budu parlamentarni.
Pritom, nisam razmišljala o tome kako postoje reči koje oni, na tom uzrastu, ne razumeju. Verovatno im je dosadila ta rečenica – Budite parlamentarni, pa me je nekoliko njih pitalo – Nastavnice, šta Vam to znači da budemo parlamentarni? Kada sam im objasnila, jedan dečak je prokomentarisao – A-ha, sad mi je jasno… To ima veze sa parlamentom, to jest sa skupštinom. Mi i jesmo parlamentarni… Svađamo se isto kao „oni tamo“.
I tako su me deca naterala da imperativnu rečenicu – Budite parlamentarni! potpuno izbacim iz upotrebe.
Bambus
Na jednom času, u odeljenju šestog razreda, učili smo novu lekciju o pandama. Kako bih napravila uvod pitala sam ih šta znaju o pandama. Odgovora nije bilo. Da bih ih podstakla, pitala sam ih čime se pande hrane. I dalje tišina… Niko ne podiže ruku. Onda sam im rekla da pande vole bambus.
– Znate li šta je bambus, bila sam uporna. Bez podizanja ruke, oglasio se jedan učenik – Pa, ko to ne zna, nastavnice?! Bambus je kada pomešamo vino i Koka-Kolu.
Jaje
Bio je poslednji čas engleskog jezika pred Uskrs. Prvačići su doneli od kuće kuvana jaja kako bi ih obojili na času likovnog. Jaja su, uglavnom, stajala na klupama. Primetila sam jedno guščje jaje, podigla ga i oduševljeno pitala decu – Šta mislite, deco, ko je sneo ovo jaje? Čije je ovo jaje? – To je jaje od bika, odgovorio je jedan dečak. – Nemaš pojma! To jaje je snela krava, dobacila mu je jedna devojčica.
Tinejdžeri ili tajkuni?!
Prilikom obrade brojeva od 11 do 20, uvek napomenem deci da se brojevi između 13 i 19 završavaju na “teen“ i obavezno ih pitam da li znaju ko su tinejdžeri, kako bi im bilo jasno otkud naziv “tinejdžer”. Kada sam postavila pitanje ko su tinejdžeri, jedan dečak je samouvereno podigao ruku i rekao – Učiteljice, to su Vam nekakvi kriminalci.
Nezanimljive teme
Dešava mi se vrlo često da me, kada uđem u učionicu, dočekaju deca koja se, u isti glas, tužakaju – ko je kome šta rekao, pokazao, uradio, uzeo ili sakrio.
Znam da je sve to njima važno i da žele da ih saslušam.
Uglavnom, to i činim, ali nekada to tužakanje traje unedogled, a onda počnu i njihove uzajamne svađe. Kada vidim da je “vrag odneo šalu”, često i kažem – To me stvarno ne zanima. Hoćemo li danas da radimo?
Jednom prilikom, u odeljenju drugog razreda došlo je do vrlo ozbiljnog sukoba dva dečaka. Pošto sam uspela nekako da ih smirim, počela sam da im pričam sve ono što su mnogo puta čuli – kako je škola njihova druga kuća, da su svi oni jedna porodica u kojoj mora da vlada sloga i ako se posvađaju, to mogu da reše na lepši i bolji način… Pričala bih ja tako još dugo, dugo… da nisam primetila jednog mališana kako se vrpolji na stolici, povremeno pogleda u plafon, pa u mene, pa zakoluta očima i sve tako ukrug.
– Čini mi se da sve ovo što pričam, tebe uopšte ne zanima, rekla sam mu.
– Pa i ne zanima me, učiteljice. Kada mi Vama hoćemo nešto važno da kažemo, koliko ste samo puta rekli da Vas ne zanima, pa valjda i ja imam pravo da me nešto ne zanima.
Najiskrenije se nadam i verujem da će se sve neprijatnosti, kroz koje ćemo svi morati zajedno da prođemo, što pre završiti i da ponovo počnemo sa “sakupljanjem“ najlepših uspomena kojih ćemo se rado sećati kad god pomislimo na školu.
Autor: Marina Raičević, profesor engleskog jezika