Биљана Васић, аутор Зелена учионица - Страница 5 од 7

Мој наставник хемије – човек који је прекидао школске лекције да нас научи оним ВАЖНИЈИМ. Две његове приче су ме заувек промениле

Псовање је наш национални спорт. Сви вам кажу да је то непристојно, али псовати се не мора наглас…

У јуну смо школу оставили у модрицама. Изубијана од неке деце, неких родитеља, од неразумевања где је тој школи место у друштву, чему она уопште служи

У току су Олимпијске игре. А док неке олимпијце пратимо, за њих навијамо, дочекујемо, друге брзо заборављамо…

Мама и тата су се помирили, али се Мила НИКАДА није смирила

Професорка Биљана: Странац сам у својој земљи, немам духовно пребивалиште, сиромашне су ми наде

Моја деца НЕ МОГУ да разумеју лепоту, чаролију и емотивну дубину мог детињства. А ја, на тренутак, нисам разумела њихово…

– Баба, и ти ћеш умрети… – Не пада ми на памет. Ја нећу никада умрети. Бићу само физички одсутна. Јер љубав не умире.

„Анђо, сине, девојчице би морале да воде рачуна о свом телу. Не ваља се угојити. Ево, погледај мене. Стално пазим.“

И тако долазимо у стање АПСОЛУТНОГ лицемерја. Радимо за дете до изнемоглости, одричемо се свега, а дете је за то време САМО