Autor: Gordana Ninkov, učiteljica, OŠ “Desanka Maksimović”, Bačka Palanka
Ovaj visoko profesionalan i gotovo filozofski tekst, nastao je nakon četiri godine školovanja jedne generacije đaka među kojima je bio i dečak sa smetnjama iz spektra autizma. Učiteljica Gordana Ninkov ume pronicljivo da posmatra, majstor je svog zanata, poseduje visoke humanističke vrednosti i ono što retko srećemo u našoj usmenoj kulturi, nadahnuto, plastično i uverljivo piše i prenesi svoje iskustvo. Tekst je dosegao savršenu jednostavnost i možda zbog toga mnogi neće prepoznati njegovu enormnu vrednost. Misliće kako su to već znali, a zapravo su čitajući iz njega odmah naučili. Ova strana i po kratkih opisa ključnih momenata u radu sa dečakom sa smetnjama iz spektra autizma informativnija je i instruktivnija od bezmalo svega što je o tome kod nas napisano.
U proteklom periodu mnogo toga pročitah na temu autizma. Nešto mi je pomoglo, a mnogo toga me je zbunjivalo. Pročitate tekst i tek tada shvatite da ništa ne znate! Tako sam odustala od čitanja različitih teorija o tome šta je uzrok autizmu. Okrenula sam se posmatranju ponašanja i shvatila da treba da razumem postupke koji su za autizam svojstveni. Ovo sam naučila obrazujući tokom četiri školske godine dečaka sa smetnjama iz spektra autizma:
Ne postoji univerzalan način rada. Svako dete je priča za sebe. Kao što smo i mi, takozvani normalni ljudi, svako, priča za sebe.
Priča se da je povećan broj dece sa autizmom. Možda. A možda smo počeli primećivati neke specifičnosti koje smo ranije pripisivali ko zna čemu. Jednom prilikom, kada sam gostovala na lokalnoj televiziji, voditeljka mi je kazala da sad, dok mene sluša, prepoznaje oblike ponašanja kod svog školskog druga, a to je bilo pre četrdeset godina?!
Primetila sam da, otkad se mnogo govori na ovu temu, raste broj „obaveštenih“ koji misle da su deca sa autizmom genijalci. Nisu svi ekstremno nadareni. Ovo morate znati kad u odeljenje dobijete dete sa smetnjama iz spektra autizma. I ono, kao sva druga deca, ima neki talenat, ali od vas zavisi da li će se ispoljiti.
Neka deca sa smetnjama iz spektra autizma govore, a neka ne. Neka od njih čitaju još od treće godine, a mnoga i ne. Ono što ja znam, jeste da ih možete naučiti da ponekad kratko kažu šta žele. Jedino tad pristaju da govore, kad im nešto treba. A zar nije tako sve i počelo? Ljudi su počeli da komuniciraju kad su želeli nešto od drugih ili kad su hteli iskazati neku svoju potrebu. Zato smatram da je dovoljno da te dete razume i da ume da kaže ili napiše ono što niste uspeli „pročitati“ iz njegove neverbalne komunikacije. Dovoljno za život. Mom učeniku su logopedi govorili da neće moći čitati. Mi, iz njegovog odeljenja, verovali smo da hoće. Sad čita i razume tekstove sastavljene od reči koje poznaje. Naravno. Kako bi drugačije? Da li neko od vas ume da čita reči na stranom jeziku koji ne zna ili slabo zna? U tome je stvar. Učila sam ga primenjujući metode koje se koriste kod učenja stranog jezika. I tako smo uspeli.
Deca sa autizmom ne vole mesta gde ima mnogo ljudi. Smeta im i boli ih velika buka. Vremenom, uz ljubav i podršku vršnjaka „pristaju“ na to, ali samo zbog toga da vam učine kad već toliko želite da je tu. Lično, ne vidim zašto bi neko morao u pozorište ili na koncerte? Da li vam je to neophodno za normalan život? Mislim da nije. Mnoge stvari koje mi radimo njima su čudne. A zar nisu? Moda, razne manifestacije, maskenbali, slave, svadbe itd. Čemu sve to služi? Dobro, ako neko voli neka, ali može se sasvim lepo živeti i bez toga.
Kažu nisu društveni, ne vole da se druže? Nije tačno. Vole ako ste vi to zaslužili. Onoliko koliko im godi. Šta mi to radimo? Od njih očekujemo da brbljaju sa prijateljima satima a mi sami, sve češće komuniciramo samo preko interneta i mobilnih telefona. Retko se družimo. Izbegavamo gužve. Komšijama više ni dobar dan ne nazovemo, a decu sa autizmom, eto baš tako moramo da socijalizujemo. Izgleda da oni o zdravom životu znaju više nego mi.
Kažu nemaju empatiju. Nije tačno. Ako vas voli saoseća sa vama, a ako vas ne poznaje ili mu niste bitni onda ne. Isto kao mi, samo sto mi umemo da glumimo a oni ne. Gluma je još jedna pojava u našim životima koju osobe sa autizmom ne mogu shvatiti. Kad malo bolje razmislim u pravu su. Čemu to služi? Imitaciji života?!
Ne lažu. Tačno. Divno! Ko od vas nikad nije slagao? Zar nisu bolji od nas?
Ne kradu. Uzeće naravno ono što im se dopada ali otvoreno pred svima, a to nije krađa. Kad mu objasnite da mu to ne pripada odmah će vratiti (naravno pod uslovom da vam veruje i da umete da objasnite). Zamislite društvo u kom se ne krade, ne laže, ne čini zlo. Teško. Zašto onda imate potrebu da menjate decu sa autizmom?
Boje se kad grmi. Sva bića se isto plaše ove pojave. Sve što diše u prirodi. Znači, prirodno je. Ako se nalaze u okruženju u kome su sigurni vremenom će naučiti pa će se izboriti sa ovim strahom i manje će burno reagovati.
Deca sa autizmom vole rutinu. Volimo i mi zar ne? Obično sednemo na isto mesto gde smo prvi put seli u nečijem domu, zbornici, čekaonici … Kupujemo kod istog pekara, idemo kod našeg frizera, zubara, kozmetičara … Objasnite mu pre promene u njegovom rasporedu da će doći do promene, ali dovoljno pre, da se pripremi. Pokažite mu fotografiju mesta gde ide, na vrata prostorije u koju prvi put treba da uđe zalepite fotografiju sadržaja prostorije … Mnogo toga postoji, samo treba hteti ili smeti ili želeti.
Problem u toaletu. Da. Mnogi vole da se skinu. To može biti problem u školi ili na javnom mestu. Vremenom ih naučite da tako ne treba. Ako vas voli i ako vam veruje prihvata, mada neće razumeti zašto. U pravu je, to je prirodno ali nije socijalno prihvatljivo ponašanje.
Vole kompjutere i tehničke sprave. Tu se osećaju dobro i sigurno. Zašto da ne. Prilagodite učenje tako što koristite razne materijale sa interneta a neke i sami kreirate. Zar nije planirano da se svim učenicima približi ovakav vid edukacije?
I na kraju najvažnije. Napravite podsticajnu i pozitivnu atmosferu u učionici. Vaspitavajte decu svojim primerom kako se treba ophoditi sa svim živim bićima. Naučite ih da poštuju i sebe i druge. Da čuvaju i štite i sebe i druge. Da uče i sebe i druge. Sve ostalo će doći samo po sebi.
Ovaj visoko profesionalan i gotovo filozofski tekst, nastao je nakon četiri godine školovanja jedne generacije đaka među kojima je bio i dečak sa smetnjama iz spektra autizma. Učiteljica Gordana Ninkov ume pronicljivo da posmatra, majstor je svog zanata, poseduje visoke humanističke vrednosti i ono što retko srećemo u našoj usmenoj kulturi, nadahnuto, plastičano i uverljivo piše i prenesi svoje iskustvo. Tekst je dosegao savršenu jednostavnost i možda zbog toga mnogi neće prepoznati njegovu enormnu vrednost. Misliće kako su to već znali, a zapravo su čitajući iz njega odmah naučili. Ova strana i po kratkih opisa ključnih momenata u radu sa dečakom sa smetnjama iz spektra autizma informativnija je i instruktivnija od bezmalo svega što je o tome kod nas napisano.
Milena Jerotijević, psiholog
Članica Saveta Mreže podrške IO
Izvor: mrezainkluzija.org