Аутор: Гордана Нинков, учитељица, ОШ “Десанка Максимовић”, Бачка Паланка
Овај високо професионалан и готово филозофски текст, настао је након четири године школовања једне генерације ђака међу којима је био и дечак са сметњама из спектра аутизма. Учитељица Гордана Нинков уме проницљиво да посматра, мајстор је свог заната, поседује високе хуманистичке вредности и оно што ретко срећемо у нашој усменој култури, надахнуто, пластично и уверљиво пише и пренеси своје искуство. Текст је досегао савршену једноставност и можда због тога многи неће препознати његову енормну вредност. Мислиће како су то већ знали, а заправо су читајући из њега одмах научили. Ова страна и по кратких описа кључних момената у раду са дечаком са сметњама из спектра аутизма информативнија је и инструктивнија од безмало свега што је о томе код нас написано.
У протеклом периоду много тога прочитах на тему аутизма. Нешто ми је помогло, а много тога ме је збуњивало. Прочитате текст и тек тада схватите да ништа не знате! Тако сам одустала од читања различитих теорија о томе шта је узрок аутизму. Окренула сам се посматрању понашања и схватила да треба да разумем поступке који су за аутизам својствени. Ово сам научила образујући током четири школске године дечака са сметњама из спектра аутизма:
Не постоји универзалан начин рада. Свако дете је прича за себе. Kао што смо и ми, такозвани нормални људи, свако, прича за себе.
Прича се да је повећан број деце са аутизмом. Можда. А можда смо почели примећивати неке специфичности које смо раније приписивали ко зна чему. Једном приликом, када сам гостовала на локалној телевизији, водитељка ми је казала да сад, док мене слуша, препознаје облике понашања код свог школског друга, а то је било пре четрдесет година?!
Приметила сам да, откад се много говори на ову тему, расте број „обавештених“ који мисле да су деца са аутизмом генијалци. Нису сви екстремно надарени. Ово морате знати кад у одељење добијете дете са сметњама из спектра аутизма. И оно, као сва друга деца, има неки таленат, али од вас зависи да ли ће се испољити.
Нека деца са сметњама из спектра аутизма говоре, а нека не. Нека од њих читају још од треће године, а многа и не. Оно што ја знам, јесте да их можете научити да понекад кратко кажу шта желе. Једино тад пристају да говоре, кад им нешто треба. А зар није тако све и почело? Људи су почели да комуницирају кад су желели нешто од других или кад су хтели исказати неку своју потребу. Зато сматрам да је довољно да те дете разуме и да уме да каже или напише оно што нисте успели „прочитати“ из његове невербалне комуникације. Довољно за живот. Мом ученику су логопеди говорили да неће моћи читати. Ми, из његовог одељења, веровали смо да хоће. Сад чита и разуме текстове састављене од речи које познаје. Наравно. Kако би другачије? Да ли неко од вас уме да чита речи на страном језику који не зна или слабо зна? У томе је ствар. Учила сам га примењујући методе које се користе код учења страног језика. И тако смо успели.
Деца са аутизмом не воле места где има много људи. Смета им и боли их велика бука. Временом, уз љубав и подршку вршњака „пристају“ на то, али само због тога да вам учине кад већ толико желите да је ту. Лично, не видим зашто би неко морао у позориште или на концерте? Да ли вам је то неопходно за нормалан живот? Мислим да није. Многе ствари које ми радимо њима су чудне. А зар нису? Мода, разне манифестације, маскенбали, славе, свадбе итд. Чему све то служи? Добро, ако неко воли нека, али може се сасвим лепо живети и без тога.
Kажу нису друштвени, не воле да се друже? Није тачно. Воле ако сте ви то заслужили. Онолико колико им годи. Шта ми то радимо? Од њих очекујемо да брбљају са пријатељима сатима а ми сами, све чешће комуницирамо само преко интернета и мобилних телефона. Ретко се дружимо. Избегавамо гужве. Kомшијама више ни добар дан не назовемо, а децу са аутизмом, ето баш тако морамо да социјализујемо. Изгледа да они о здравом животу знају више него ми.
Kажу немају емпатију. Није тачно. Ако вас воли саосећа са вама, а ако вас не познаје или му нисте битни онда не. Исто као ми, само сто ми умемо да глумимо а они не. Глума је још једна појава у нашим животима коју особе са аутизмом не могу схватити. Kад мало боље размислим у праву су. Чему то служи? Имитацији живота?!
Не лажу. Тачно. Дивно! Kо од вас никад није слагао? Зар нису бољи од нас?
Не краду. Узеће наравно оно што им се допада али отворено пред свима, а то није крађа. Kад му објасните да му то не припада одмах ће вратити (наравно под условом да вам верује и да умете да објасните). Замислите друштво у ком се не краде, не лаже, не чини зло. Тешко. Зашто онда имате потребу да мењате децу са аутизмом?
Боје се кад грми. Сва бића се исто плаше ове појаве. Све што дише у природи. Значи, природно је. Ако се налазе у окружењу у коме су сигурни временом ће научити па ће се изборити са овим страхом и мање ће бурно реаговати.
Деца са аутизмом воле рутину. Волимо и ми зар не? Обично седнемо на исто место где смо први пут сели у нечијем дому, зборници, чекаоници … Kупујемо код истог пекара, идемо код нашег фризера, зубара, козметичара … Објасните му пре промене у његовом распореду да ће доћи до промене, али довољно пре, да се припреми. Покажите му фотографију места где иде, на врата просторије у коју први пут треба да уђе залепите фотографију садржаја просторије … Много тога постоји, само треба хтети или смети или желети.
Проблем у тоалету. Да. Многи воле да се скину. То може бити проблем у школи или на јавном месту. Временом их научите да тако не треба. Ако вас воли и ако вам верује прихвата, мада неће разумети зашто. У праву је, то је природно али није социјално прихватљиво понашање.
Воле компјутере и техничке справе. Ту се осећају добро и сигурно. Зашто да не. Прилагодите учење тако што користите разне материјале са интернета а неке и сами креирате. Зар није планирано да се свим ученицима приближи овакав вид едукације?
И на крају најважније. Направите подстицајну и позитивну атмосферу у учионици. Васпитавајте децу својим примером како се треба опходити са свим живим бићима. Научите их да поштују и себе и друге. Да чувају и штите и себе и друге. Да уче и себе и друге. Све остало ће доћи само по себи.
Овај високо професионалан и готово филозофски текст, настао је након четири године школовања једне генерације ђака међу којима је био и дечак са сметњама из спектра аутизма. Учитељица Гордана Нинков уме проницљиво да посматра, мајстор је свог заната, поседује високе хуманистичке вредности и оно што ретко срећемо у нашој усменој култури, надахнуто, пластичано и уверљиво пише и пренеси своје искуство. Текст је досегао савршену једноставност и можда због тога многи неће препознати његову енормну вредност. Мислиће како су то већ знали, а заправо су читајући из њега одмах научили. Ова страна и по кратких описа кључних момената у раду са дечаком са сметњама из спектра аутизма информативнија је и инструктивнија од безмало свега што је о томе код нас написано.
Милена Јеротијевић, психолог
Чланица Савета Мреже подршке IO
Извор: mrezainkluzija.org