Анђа воли да шета са бабом. Јер те шетње немају циљ и рок. Са родитељима је увек журба и безброј питања, или неке опомене, упутства и лекције. Са бабом воли да ћути. Улица се сузи само за њих две, али се мисли отворе, постану лаке и хитре, додирну нешто, па га пусте, слећу без уздаха на тешке теме, некад се смеју, често задремају и боре се за још један корак.
Зима је била. Анђа је једну руку држала у џепу, а другу је стиснула у песницу и гурнула баби у шаку са хладним прстима. Али, није желела ништа да мења. Истина не мора бити увек драгоцена. Некад је сва од игала.
Тишина и корак по корак. Баба нешто пита, Анђа кратко одговара. Па опет дуго ћуте. Некад Анђа подигне главу и види како баба гледа неодређено, пожели нешто да каже, па одустане. И онда, не зна ни она зашто:
– Баба, кога ти највише волиш?
Пауза траје дуго. Затим стиже одговор са извесном досадом у гласу:
– Тебе и Андру.
Анђи ово изгледа као кад редар пријављује одсутне. Цео списак.
– Али, кога под један?
Опет пауза. Тишина почиње да јој смета јер личи на намештен резултат.
– Под један, тебе и Андру.
Нема Анђа ништа против да са братом дели прво место, само јој смета бабин тон, разнежен, а шупаљ, као код оних тетака на слави које је воле једном у години. Зато постаје циљано зла:
– А маму не волиш под један?!
Пауза је још дужа. Баба је притерана уза зид.
– Па, волим и маму. Наравно да је волим. Она је моје дете.
Анђа се пришти од тих исправних одговора. Жели да баба већ једном изађе из лажљивих папуча, из тог изношеног конфора, ризикује, буде своја, не личи ни на кога.
– И маму волиш под један?!
Ово је већ глас искусног иследника који неће одговор, већ слом и понижење у души своје жртве. И оно је ту:
– Па, не може то тако да се мери. Волим вас све. Мама је нешто друго. Не знам како да објасним. Нема под један, под два…Сви сте моји.
У Анђи све вришти. Баба!!!!! Иста као Зока штреберка када је учитељица ухвати да не зна лекцију.
– Па, не почињи реченицу са па, тако ти увек кажеш. Па, па, па…све на па…сваки одговор. Зато што лажеш!
Тек ту је баба стала, савила се до очи у очи, гледала Анђу пар тренутака ћутећи и изашла из клишеа:
– Анђо, не могу да вас ређам. Довољно је што вас волим. И превише за мој укус. Некад стварно превише!
Анђа је уздахнула и све горке речи су се заледиле. Прогутала их је тако назубљене. Одрасли не знају да причају о љубави. Искреност им се затурила иза пристојности. Изгубила у жељи да буду исправни. Поравњала се у фразе. Мораш их добро очепити да проговоре…отворе срце за истину…чак и кад је од игала…да трепну својим језиком…искоче из масе истих. Тако их деца могу препознати.
